АКО ЖЕЛИШ МИР, СПРЕМАЈ СЕ НА РАТ!
Када је по препорукама пристиглим из ЕУ и НАТО пакта после 2000. године започет процес реформи, рационализације и смањења војске, два аргумента су наведена као разлог. Први је био, да смо постали земља трајно опредељена за мир, те да више никада нећмо ратовати, па нам сходно томе више не требају функционалне оружане снаге, сем у парадне сврхе. Други је био економски, односно, тврдио је да је војска сувише скупа, те да је смањењем војног буџета могуће остварити значајне уштеде које би биле уложене у развој привреде и побољшање животног стандарда грађана.
Полемику са првим аргументом , препустићемо римском аутору Публију Флавију Вегецију Ренату који је свом 16 векова старом делу, Де ре милитари, језгровито сажео основни постулат одрживог пацифизма: „Ако желиш мир, спремај се на рат“. Његова једноставна и искуством потврђена мисао, поручује да свет није праведно место, да живот није увек пријатан и да је за љубав увек потребно, минимум двоје, а за рат само једно. Стога, мир као идеал постпетооктобарске Србије, звучи пре као покушај да се капиталуција прода у форми миротворне политике, него као заборављање елеметарних историјских чињеница у присуству хроничне деменције. Тврдити да рата више неће никада бити, вероватно је колико тврдити и да никада неће више падати киша, што и да се деси, значило би рат око преосталих извора воде. Да и сам мир може бити једнако суров као и рат, потврдиле су управо управо апологете реформисаног, а проевропског српског пацифзма извршивши над сопственим народом омањи социјални геноцид у протелих деценију и по.
Много занимљивији економски аргумет, како је војска скупа и да се њеним смањењем могу остварити велике уштеде или превиђа очигледност, да без војске свака наша уштеда постаје туђи плен или антицпира чињеницу да је нејвећи део заговорника овог аргумета у транзицији стечено богатство изместио ван граница ове земље, над којим Војска Србије, нема ингеренције, што је у основи, а са њихове тачке гледишта чини непотребном Но, без обзира на мотиве оних који су по препорукама страних саветника, некада озбиљну армију свели на антитерористичку јединицу за рат против пиратерије у Сомалији, оно што је емпиријски извесно, јесте да уништење Војске Србије, не само да није донело економски бољитик, него је временски кореспондирало са крахом српске економије и епидемијом сиромаштва. Да смањење издвајања за војску неће дати очекивани резлутат, могла је да зна чак и скрома разборитост, простим поређењем војних буџете и економске снаге истинских националних држава од САД и Кине до Русије и Индије. Правило, да што је војни буџет већи, то је држава богатија најбоље потврђује Швајцарска, која са популацијом прилиближној српској, оскудним природним ресурсима, има десет пута већи војни буџет у односу на Србију, војни састав од 200000 људи и при том спада у групу најбогатијих земаља света. Дакле, управо је сама реалност демановала теоријску претпоставку о сврсиходности штедње на војном буџету.
Међузависност економске снаге државе и војног буџета није никада једносмерна, што значи, не само да економска снага државе генерише већи војни буџет, већ и улагање у војску доприноси општем бољитку. Механизми ове двосмерности су крајње једноставни. Војска као сложен систем је такође покретач осталих производних система у оквирима наменске инднустрије, од металске, хемијске и текстилне до научно-истраживчког сектора задуженог за стварање и имплементацију нових технологија. Без развијања сложених система, ова држава је осуђена на статус сировинске колонија, која уместо да извози тенкове, у бесцење продаје сировину од којих су они направљени. Да се производња и извоз оружја не исплати, не би их нико производио, а управо га озбиљне нације, са претензијом на историјско трајање производе највише. На нама је само избор да ли желимо да постојимо или не.
Управо одлучност за постојањем, чији је војска симбол, представља незамењив кохезивни фактор стабилности сваке државности. Кратка анализа оног што смо уштедели деценијским смањивање војног буџета, а затим потрошили на цивилни сектор, невладине оргнизације, субвениције страним компанијама, родноравноправне и остале иклузивне политике, пројекте у култури сумњиве вредности, јасно показује, не само потпуни бесмисао досадашњег курса, већ и шта се догађа када општи инетерес бива дезинтегрисан на ниво појединчних права. Држава којој је набавка неког од модификованих С-400 система за пар стотиона милиона долара била прескупа, потрошила је не трепнувши, десетоструко веће износе на музичке фестивале, фудбалске клубове или финансирање армије запослених у цивилном сектору која се искључиво бавила имплементацијом захтева пристиглих из иностранства. Ко не плаћа сопстевну армију, увек плаћа туђу.
Стога, Српска лига позива на повратак политици здравог разума и јачање државности Србије кроз обнову институције српске војске, као гаранта опшег интереса, економског просперитета и будућности. Држава која повећање војног буџета књижи као трошак, а не инвестицију, јасно поручује да јој је и будућност непотребна и прескупа.
Александар Ђурђев,
председник Српске лиге