Ђурђев: Толики труд а стандард и даље афрички?!

Читајући ових дана упоредне податке о просечној заради у европским и афричким земљама, постаде ми очигледно, како је српска зарада заправо нижа од оне коју две трећине житеља црног континента месечно инкасира. Ова чињеница можда и не би била превише чудна, да Србија већ две деценије чврсто и одлучно не корача европским путем, иако је одувек била део Европе, што ће, сигуран сам многима звучати збуњујуће. Које смо то скретање пропустили, коју смо то погрешну одлуку донели, када смо следећи бриселске директиве завршили у сред Африке?

Колико ме памћење служи ни један налог, ни један захтев, ни једна препорука која је у Србију стигла из Брисела, није остала неиспуњена. Подсећања ради, одмах после 5. октобра 2000. године поручено нам је: демократизација и приватизација. Демократски смо пристали да Брисел подржи ону политчку опцију која по његовом мишљењу за нас најбоља. Што се пак приватизације тиче, продали смо све од извора питке воде до фабрика, у пакету са људима, не остављајући трага сумњи да имамо још нешто, што би се могло приватизовати. Али не задуго, на пут нам је постављен нови изазов у виду отварања тржишта. Отворили смо га у толикој мери, да је престало да буде тржиште, будући да је страни капитал преузео готово монополску контролу, свуда од агроиндустрије и трговине па све до банкарског сектора. На сугестију да би требало ојачати цивилни сектор, ојачали смо га тако снажно, да је метастазирао у својеврсну државу у држави, а запослени у њему постали владајућа економска и политчка класа у мору опште беде и слуђене несреће.

Још пре 12 година, тадашњи министар иностраних послова Србије и Црне Горе Вук Драшковић, после повратка са 60. заседања Генералне скупштине Уједињених нација 26. септембра 2005. године, рекао је да ћемо успети, ако уклонимо препреке које смо сами себи поставили и да се наша највећа препрека зове генерал Ратко Младић. ‘’Када би он данас одлучио да отпутује за Хаг, већ сутра бисмо били у Партнерству за мир, а чланица НАТО-а најдуже за годину и по. Европске и међународне донације држави износиле би неколико милијарди долара, а стране инвестиције у Србију и Црну Гору биле би толике да бисмо, убрзо, постали водећа држава целе Југоисточне Европе, тржишта од око 60 милиона људи’’ – поручио је Драшковић.

Наравно, нисмо остали глуви ни на инсистирање Брисела, да једини пут у бољу и просперитетнију будућност искључиво води преко сарадње са Хашким трибуналом, па смо похапсили и изручили све оне, који су часно вршећи своју дужност, спречили да се над српским народом изврши трећи геноцид у овом веку. Да се геноцид ипак десио, ваљда би у будућност стигли раније.

За слабљење наше војске и поверења грађана у њу, нису криве само западне силе већ претходни министри одбране и генерали, садашњи чланови Демократске странке који су беспоговорно слушали наређења из Брисела и Вашингтона и систематски уништавали Војску Србије кроз процес реформи од 2000. године који се одвијао под руководством НАТО пакта, све са циљем да се смањи активни састав људства и уништи српско наоружање и војна опрема, због чега су тенкови, топови и ракете завршили као ливено гвожђе. За разлику од њих, актуелни министар одбране Александар Вулин размишља о сигурној будућности, набавља војне авионе и савремено наоружање из Русије, повећава војни буџет и издвајања за плате запослених у војсци, чиме шаље јасну поруку да је Србија постала озбиљна и одговорна држава која размишља о безбедности својих грађана, у тренутку када се налазимо окружени НАТО земљама и када смо под сталним притисцима да напустимо политику војне неутралности, што је резултирало позитивним мишљењем народа и враћањем поверења у Војску Србије, док је опредељеност ка Европској унији смањена и изједначена, о чему сведоче и подаци најновијег истраживања агенције Фактор плус (48 одсто грађана верује Војсци Србије – 38 одсто за ЕУ, 35 одсто против ЕУ).

Србија је у процесу интеграције у Европску унију (ЕУ) урадила превише. Испунила услове који нису били постављени ни пред једну другу државу. За то време ЕУ је пуно зарадила на нама и обезбедила екстрапрофит само за себе, користећи све могуће привилегије. Упропастили су нам привреду и производњу разним споразумима, од којих је Споразум о стабилности и придруживању (ССП) најпогубнији за Србију. Сигурно се сећате да је тај споразум потписао чувени министар који се јавно хвалио да спава на теткином каучу? Затим су нам преотели високообразоване кадрове, у које су родитељи и држава уложили огромне паре за школовање, због чега нам ЕУ дугује јако пуно новца не само за образовану омладину већ и за вређање интелигенције и комплетну привреду. Право питање у том процесу, када ће ЕУ почети да уплаћује велике суме новца у буџет Србије за здраву храну, плате у просвети, здравству и култури?! А за почетак нека се угледа на своје претке из 1389. године који су славили Србију, у знак победа на Косову пољу и одбрану хришћанске Европе.

Ту негде, упоредо са најавом да нових захтева неће бити, стигао је захтев за етапним признавањем независности Косова и Метохије, у форми „побољшања односа“. Ентузијастична, а хипертрофирана каста еврократа у власти није часила ни часа, бацивши се одмах на посао. Мени искрено чуди да у толикој журби ка бриселским синекурама, нису успут успоставили „боље односе“ и са Крушевцем и Младеновцем, чисто превентиве ради. Квоте за пријем мигранта биле су обавезне за све државе ЕУ, а ми смо опет поднели највећи терет мигрантске кризе, иако нисмо чланови Европске уније. Што се пак тиче директиве о обрачуну са системском корупцијом, следили смо пример Европског парламента, чијих се готово трећина чланова налази на платном списку људи од поверења Фонда за отворено друштво.

Толики труд а стандард и даље афрички?! Сигуран сам да ће нам српске еврократе скренути пажњу, да политика родне равноправности није довољно ефикасно имплементирана, што је сасвим довољан разлог за изостанак реалног бољитка, али ја више не верујем да су те две ствари реално повезане. Много логичније ми звучи веза између општег сиромаштва, тако карактеристичног за колонијалну историју Африке и наше колонијалне свести која се искључиво бави брзином имплементације захтева, пристиглих из бриселске метрополе. Готово седамнаест година бриселског пута Србије који нас је довео негде на економску границу Судана, сасвим је разуман разлог за запитаност, да ли дефиниција глупости негде греши, када каже да се ради о’’упорној примени истих метода у ишчекивању другачијег резултата’’?

Александар Ђурђев, председник Српске лиге