РУСИЈИ С ЉУБАВЉУ
Негде у планинским забитима Вајоминга, где је већи степен могућности да загазите у крављу балегу него на суво тло, просечан становник са каубојским шеширом у ресторану брзе хране је вести о арапском пролећу и оснивању Калифата ИДИЛ-а у Ираку и Сирији прокоментарисао са карактеристичним: „Бул шит!“ На пола вести о стравичним масакрима и уништењу непроцењивог културног блага, устаће са барске столице и са још несвареним садржајем у стомаку наставити миран пут не марећи за милионе у збеговима, који можда баш у том тренутку траже спас испред неке америчке амбасаде. Овај човек је, и поред свега срећан, он верује у срећу и Амерички сан. О чему онда сањају Срби?
На планети не постоји успешан и богат народ који је своју срећу, достојанство и спокој обезбедио стратегијом пузања и опонашањем гмизавца. Уколико се осврнемо на новију историју Русије, Израела, Немачке или Јапана, видећемо да су у не тако давној прошлости житељи ових поносних држава били и у већим проблемима него што смо ми данас. Снагу за препород и Васкрс црпели су из свог идентитета и победничког менталитета који су им омогућили да упркос кризама и поразима постану атрактивни за своју нацију, узор другима и умољиви партнер. Србија мора да откопа из парлога свој домаћински идентитет и победнички менталитет, мора да пронађе прави узор и праве партнере у периоду који је пред нама јер на глобалној политичкој сцени у блиској будућности свет ће се делити на оне који опстају и оне који нестају. У модерном свету нема места за економску и политичку стратегију повлачења и бесконачног прегруписања. Нема места шатро лидерима којима је једини циљ да уђу у гузицу истинским светским лидерима. У савременом свету нема места за млаке и бљутаве, неодлучне и навикнуте на кредите, позајмице, просјачење и жицање. А све ово је понуда вечине еврофанатичних квази лидера од 2000 године до данас. Политика сивила нестаје као тамни облаци у налету ветра. Наша је отаџбина на раскршћу нестанка и велике обнове. Ствар је избора: шта ми то заправо желимо? Деценије за нама су деценије обећања и прича о Марковим конацима. Стварност коју сви добро видимо је крах привреде и политике на сваком пољу: продаје се земља, краду нам бене из породилишта, затварају фабрике, подводе децу у ријалитима, отуђују у бесцење јавна предузећа. Претварају нас у потрошаче њихових производа, у верне поданике страних држава од којих немамо ништа добро и свашта лоше. Најновија мрачна предвиђања Србију виде као древни Израиљ кога завојевачи понижавају, као резерват за све оне које Европа неће, као вештачко језеро у које се сливају реке избеглица са Блиског Истока. Можда је иронија судбине да се баш овде, где заједно почивају сени ослободиоца и тлачитеља, на потезу од Куманова до Кајмакчалана, где су се водиле две највеће битке за остварење националног сна, укрштају путеви житеља Баден-Виртемберга и Швица са овим нашим. Некако човек почне да жали староседеоце настањене око Боденског језера када их по дифолту на ауто-путу замене са егзотичним ликовима, што незаустављиво хитају ка Анадолији, заборављајући на друмски бонтон који се истопио у вардарској долини а који су са муком стекли подно алпских глечера.
Данас балканске државе, које су некада заједнички одлучиле да се ослободе турског јарма, имају јединствену политику аутодеструкције, јединсвене саветнике и „добронамерне“ пријатеље. Ове земље као и наша Србија тренутно своје поданике деле на оне који су отишли, на оне који то не могу јер немају избора и на оне који болују од синдрома заточеника у концентрационим логорима, када подсвесно верују у сплет околности и саосећање проверених џелата.
Често чујемо да нас окружују стратешки савезници и пријатељи. Слушамо неразумне приче о интеграцији и деинтеграцији, заједничкој валути на заједничком тржишту, јединственој европској култури и наслеђу, земљама у транзицији, испуњавању некаквих поглавља да би се стекао услов за још једну собу „зоне сумрака“ итд. Што би рекао симпатични каубој, испијајући последњи виски у бару на путу према својој штали: „Бул шит“!
Зато је наша будућност савез са Русијом!
Нисмо и никада нећемо бити сами!
Русија нам нуди заштиту од свих уцена. Никад нам није тражила да јој дамо наше, већ помагала да то изградимо. Није тражила да гинемо за њу, већ да живимо за себе. Помоћ нам је стигла увек кад смо је затражили, и на економском, и политичком и безбедносном плану. Колико је само руских ратника оставило своје кости у Србији у протеклих век и по и више. Не зна им се број.
Русија је сигуран савезник. Русија нам не намеће мишљење. Помаже нам као малом брату који је посрнуо, држећи за руке малог брата који је тек проходао. Русија купује наше производе, жели да школује нашу децу. Чува нашу културу, језик и веру боље него што ико други може. Русија жели најбоље за Србију.
Србин не сме да поклони своју земљу далеким агарјанима. Србин на својој земљи мора да прави храну за своју и руску децу.
Руса има довољно да сваки Србин може да заради од својих производа.
Руска деца у обдаништима треба да једу џем, млеко, пршуту и сир који су произвели Срби. Треба да спавају у пиџамама и постељинама који се производе у Ариљу, Врању или Руднику. Сваки Рус ујутру уз палачинке треба да пије српско млеко и јогурт.
Сваки московски ресторан да точи српско вино уз вечеру. У петербуршким кафићима дезерт да буду само српске малине и боровнице. Ниједан Србин неће живети у беди док је браће Руса.
Србија ће нафту и гас добијати само од Русије, ко год и шта год нам друго нудио. Српска деца школоваће се у Русији на најбољим универзитетима.
Војну и медицинску опрему обезбедиће нам Руси, јер је најбоља на свету. Дечији кампови биће сваког лета организовани и у српским и у руским селима, да братство јачамо на свим пољима. Неће нам Запад диктирати живот и гледати нас као прљаве дивљаке. Руси ће нам помоћи да будемо јаки као некад. Потребно је само да будемо Срби као некад! Јер Руси не могу бити већи Срби од нас самих. Зато напред у савез са Русијом! Русији с љубављу!
Александар ЂУРЂЕВ, председник Српске ЛИГЕ и први на покрајинској листи СРПСКО РУСКОГ ПОКРЕТА