НЕОПХОДНОСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ НАСТУПА НАЦИОНАЛНИХ ПОЛИТИЧКИХ АКТЕРА!

Председнички избори који следе још једном актуелизују темељни проблем српске демократије и њену неспособност да патријски плурализам стави у функцију општег добра. Не треба бити превише мудар да би се схватило да је српски народ у целини постао талац појединачног партијског и личног интереса. Од способности да се реши овај хронични и системски проблем не зависи само опстанак демократског парламентаризма, већ пре свега опстанак читавог народа. Неспособност проналажења модалитета и механизама који ће унутар партијског плурализма обезбедити консензус у дефинисању и спровођењу минимума националног интереса, сасвим су довољан разлог да се постави питање сврсисходности читавог система. Одговорно бављење политиком стога налаже да се проблем препозна и нађе начин за његово решење, пре него што то ураде спољне и историјске околности уз многу већу цену и извесно непоправљиву штету.

Треба ли национална политичка сценада има заједничког председничког кандидата?

photo_2016-12-20_13-14-55

Крах партијског плурализма и издаја политичких елита

Одбијање појединачног партијског интереса да истински представља и заступа народну вољу, кључни је разлог краха националне политике, а не одсуство консензуса. Чињеница да се народ готово плебисцитарно изјаснио против НАТО интеграција, определио за јачање војно-економске сарадње са Русијом и изразио непоколебљиву подршку територијалном интегритету Србије, укључујући Косово и Метохију, ни у једном тренутку није спречио преставнике свих владајућих партија да воде управо супротну политику. Консензус изражен у народној вољи, дакле постоји, али је мањкало воље и интераса да се он одлучно брани.

Други кључни механизам, који је затајио у вишепартијском систему, јесте смислено и кохерентно деловање опозиције као коректива власти. Иако признаје народну вољу и поседује консензус око примарних и ургентних питања, национално опредељена опозиција није пронашла модус за заједнички наступ, расточивши сопствену бројност у аритмеци изборног цензуса. Рећи да олигархија владајуће позиције сноси одговорност за садашњу националну катастрофу јесте истина. Додати, ипак, да ништа мању одговорност не сноси ни патриотска, национална опозиција, због неспособности да се уједини, не би била лаж. Патриотска десница, имала је током прошле деценије подршку 40% грађана, а до последњих избора није имала своје представнике у Народној скупштини. Међусобни сукоби патритоске деснице, постајали су заправо жешћи и немилосрднији, што су идеолошке разлике бивале мање, откривајући да је њихово деловање заправо више било усмерено ка партијској доминацији у оквиру циљне групе, него у заштити националног интереса. Губитак поверења гласача, не само у читав систем партијског плурализма, већ и у партије националне деснице, логична је колико и предвидива последица, изражена све мањом излазношћу и падом броја гласача.

Спремност на сарадњу као највиши израз патриотске политике

Покретање процеса сабирања на десној политичкој сцени, захтева пре свега редефинисање појма патриотизма у условима партијског вишестрачког система. Сходно до сада наведеном, нужно је условити свако патриотско одређење управо постојањем спремности на сарадњу. Без ове спремности и сам патриотизам престаје да буде патриотизам и постаје оруђе у рукама политичке олигархије у затирању легитимних интереса народа и државе. Утицај на свест гласача и њихову способност да препознају одсуство или присуство саборности у партијској апаратури, постаје прворазредни задатак политичког деловања.

Заједнички председнички кандидат као тест патриотизма

Милион патриотски опредељених гласача, који нису излазили на претходне изборе, биће најбољи тест, не само правилног избора кандидата, већ и политике саборности, кроз спремност на међусобну сарадњу.

Карактер и интегритет кандидата једина су гаранција да подршка политичких савезника, а посебно подршка народне воље неће бити изневерени и протраћени. Ако је 20. век био време идеја и идеологија, овај 21. ће без сумње бити доба карактера и личности.

Неоколонијални статус данашње Србије и урушавање које се драматично убрзава не остављају превише простора за одговоре који искључују јединство, веру и људе са снажним осећајем правде и дате речи.

Генерални секретар Српске лиге

Горан Миленковић

%d bloggers like this: