Етос и етнос

Има ли бољег места за размишљање на тему етике од погледа на развалине оног што се некада звало српска државност? Тек летимичан поглед на опустела села и урбане руине, открива сву силину и изненадност слома, који је онај мали део преосталих патриота затекао у стању збуњене неверице са само једним питањем – зашто? Која су то сила и који историјски процес за само пар деценија од просперитеног и снажног народа створиле хорде бесловесних и бескрупулозних јединки, чија се будућност урушила под теретом властите похлепе.

unnamed

У потрази за одговором на ово питање прва мисао која се намеће непорециво тврди да узроци слома нису спољни, већ унутрашњи. Стране армије, вековне окупације, ратови и претња физичким истребљењем представљају константу српске историје. Дакле, околности и окружење са којим се српски етнос успешно носио столећим, стварајући уз њих простор за напредак, остале су исте. Оно што се променило то је структура и архитектура етоса, односно, карактер поједница. Носећи елементи личности, који су током историјиских околности постајали све чвршћи како је притисак растао, одједном су нетрагом нестали, оставивши урушену љуштуру постпетооктобарске индивидуе, која више није у стању да се супротстави ни сопственим слабости и апетитима, а камоли спољној претњи.

Сваки посматрач, који бар мало држи до свог интелектуалног поштења, закључиће из овог ин виво историјског екеперимента не само да су етос и етнос, то јест, етика и народ у чврстој и нераскидивој вези, већ да представљају једну те исту ствар виђену из две различите перспективе. И етос и етнос су по својој приоди надиндивидуални и вечни, јер превазилазе просторно временску ограниченост индивидуалног трајања. Посматрани оком теорије, наизглед су апстрактни, што и јесте природа појмова, али уткани у свести поједничног деловања њихово присуство постаје крајње реално и опипљиво. Оба чине елементе духовне вертикале, која свој почетак и своје и исходиште има у Богу, као начелу непромењивог поретка.

Супротно популарном уверењу да је народ скуп појединаца одређен зајединичком традицијом, пореклом, писмом или језиком, главни одредница за одређење једног народа је управо верност заједничком етичком поретку. Разбијте тај поредак и народ ће престати да постоји, мада ће се и даље заклињати у порекло и ортографију, позивати се на традицију са којом суштински нема ништа више заједничко. Да ствари стоје тако довољно је узети пример политичке класе на власти или оног што се у реформисаној памети постпеоктобарске Србије назива успешним привредником, па их упоредити са херојским подвигом солунских бораца, који су се свесно жртвовали изражавајући верност општем поретку. И једни и други су баштинили исто порекло, говорили истим језиком, позивали се на заједничке претке, а заправо међу њима нема ништа што би их повезивало. У питању су не само два различита народа, већ и две ражичите расе.

Власник посмодерног гулага за производњу бесмисла, који се одазива на име „бизнисмен“, вођен је искључиво личним апетитом, а центар његовог универзума резервисан је за „срећу“ и „задовољство“. Бешћутан за потребе колико и патње својих сународника, одбија постојање ичег другог сем оног што не сматра лично корисним. За разлику од Србина који је у херојском периоду историје себе доживљавао само као део нечег што је веће и важније од њега самог, „бизнисмен“, као пардигма модерног стања свести, представља сам себи крај и почетак како простора, тако и времена. Са њим све почиње и са њим се све завршава. Трагична последица овог прагматичног индивидуализма јесте да уместо трајног поретка имамо само вечне циклусе рађања и смрти, бескрајних почетака, који су истовремено довољно кратковеки да би изнедрили било какво трајније добро. Немогућност да аритметички збир појединачних смртности створи трајну будућност јесте толико очигледан, колико и гласно прећутан разлог колапса српског етноса.

У трагању за несталим етосом, прва ствар коју ће савремена свест, сведена на чулни хедонизам открити, јесте да етос уопште није пријатна ствар. Штавише, врло је непријатна уколико се мери данашњим вредносним еталоном, по ком је крајњи циљ живота задовољоство лишено бола. Традиционална етика у Срба обавезно боли, јер почива на личној жртви у инетерсу општег добра, те стога, ако не боли, није етика. Ако нема одрицања у инетересу заједнице, онда нема ни заједнице, а самим тим нема ни народа. Систем убрзаног неолибералног колапса, који се темељи на еквилибријуму појединачних задовољстава, превиђа да свако то појединачно задовољство има цену коју плаћа неко други. Друштво силикона у женском роду или месец дана на тропском острву плаћено је жртвом десетина хиљада безимених лица по преосталим рушевинама српске економије. Одрицање и давање уместо узимања, сиромаштво наспрам богатства, критеријуми су по којима српски етос све оне на маргинама модерног антипоретка смешта управо на врх сопственог.

Друго важно упориште на које се етос ослања јесте лични пример. Овековечен у војној команди „За мном!“ уместо срамотног „Јуриш“, обавезује управо оне у врху хијерархије на највећу жртву и одрицање. У традиционалном етосу власт има све атрибуте служења, док у модерном српском парламентаризму проста већина шареног папира прикупљеног у изборном процесу представнике политичке класе не само да не обавезује на нешто, већ их унапред аболира од било какве одговорности. Укидањем етоса, укинули смо и заједницу, па је и сама власт постала однарођени ентитет, попут главе која више није у нужној вези са остатком тела, осим када дође време ручка. Механизам личног примера је једноставан. Само онај ко је поднео личну жртву и одрицање има морално право да то од других захтева. Укинувши личну жртву као друштвено непожељну и атавистичку појаву, заправо смо укинули и могућност да било шта захтевамо или да о било чему судимо, препустивши политичкој и економској машинерији да нас самеље као хрпу бесвесне јаловине.

Популарне и одомаћене полумисли како „ствар треба решити системски“ или „систем ће се побринути“ пре су узрок, него симптом српског етничкг суноврата. Нема никаквог чаробног система, који ће нас ослободити свих несрећа и свих заблуда, сем оног утемељеног на личној жртви, толико пута потврђерног традицијом. Нико неће доћи да нас спасе, већ то морамо да учинимо ми сами, плаћајући одговарајућу цену.

Одрицање од сопственог и јединог права, а то је оно на личну жртву, заправо је одрицање и од слободе. Да би ствар јасније представили подсетићемо се вечне, а тренутно заборављене српске пословице која набоље реконструише етос за којим трагамо. “Ко се не освети, тај се не посвети”, био је поклич српског опстанка и српског успона. Сам чин освете, баш као и попут данас осуђене мржње, као што смо напоменули, није нимало пријатна ствар, јер носи трагичне последице по оног ко се на њу одлучио. Међутим, управо свест о последицама и одлучност да се прихвате како би правда била задовољена, а поредак сачуван, представља оно што традиција види као свету врлину. Насупрот традицији, политичка коректност је пророскрибовала не само освету, већ и мржњу. Ово појмовно сакаћање је циљало нашу способност да судимо и делујемо, ускраћујући нам легитимни основ по ком то чинимо. Делатни етхос, утемељен на слободној вољи и личној одговорности, суспендован је у корист гомиле бесмислених права, која нас ни на шта не обавезују, али која нам исто тако ништа ни не гарантују, будући да је сам човек одбио да се стара о њима.

Супротно уверењу да је спремност на жртву заправо нека врста лудила која води у анархију и нихилизам, ствари стоје обрнуто. Категорички императив српског етоса не оставља простор да са другима поступамо другачије него што бисмо желели да они поступају са нама и то из врло простог разлога – санкција је неумитна од стране друге слободне воље. Етос у српској традицији можда ми најбоље описала реч пристојност, која нам налаже да о потребама других водимо рачуна колико и о својим. Уместо еквилибријума задовољства који прождире сам себе у руинама данашње Србије, у коме је дозвољено све што није стриктно забрањено,   тредиционална етика почивала је у међусобном поштовању слободних људи, ограничених неписаним законом који дозвоља искључиво оно за шта смо спремни да поднесмо жртву.

Александар Ђурђев,

председник Српске лиге

%d bloggers like this: