Александар Ђурђев: Рајсов Завет – поводом 86 година од смрти др Арчибалда Рајса

Делиada9a09acea936d776a6f55c82778c43_Lлечера, жртвујући мир и благостање за, како се испоставило, животну пустоловину. Руку на срце, бољу авантуру од оне у Србији, није могао да нађе. Својски смо се потрудили, морамо и то признати, да великог хуманисту доведемо до лудила, пред свршен чин и просјачки штап.

Није случајно речено да нема пророка у постојбини својој; Арчибалд Рајс је за своју постојбину изабрао Србију, био је Србин по сопственом избору, заљубљеник у земљу која га је при крају живота частила чашом жучи, за коју је положио срце на олтару отаџбине, са најбољим синовима Србије.
Постхумно дело нашег незаборавног пријатеља и доброчинитеља, прави је дневник ратних победа и дипломатских пораза младе државе, пред којом је стајао послератни изазов остварења националних циљева. Нажалост, све смо учинили да се заветни спис „Чујте Срби!“, уместо да постане водич за препород, претвори у национално проклетство. Број промашаја који смо као држава направили, превазили број Шакилових са линије бацања. Радну етику је прогутао бирократски муљ у коме се налази и данас, развијање социјалног програма заменила је лицемерна борба за социјални мир; домаћинско управљање државом прогутала је партијска борба за власт, реформу пољопривреде бесповратна миграција у градове. Високо школство, за чији ауторитет можемо да захвалимо бројним професорима Царске Русије који су свили гнездо у Србији, свели смо на ниво пачије школе. Село, на коме је требала да почива нова српска држава, гуши се у корову и блату а зидови столетних кућа, које су вековима недриле честите српске домаћине, годинама стоје урушени, без наде да ће их потомци поново подићи. Постали смо земља пирових победа и болних пораза, лоших процена и не боље изведених закључака, најгори кампањци који уче у пет до дванаест. Заборављамо проверене пријатеље, радо их мењамо за интересна и краткорочна „пријатељства“ са белосветским отимачима националног блага. Живот омладине, која треба да буде ослонац у будућности, претвара се у таблоидно животарење од данас до сутра. Деца се, препуштена себи, уче на лошим примерима, узори су јој постали вође подземља и лажног гламура који се преко ноћи, у стилу Др Џекила и Господина Хајда, претварају у пословне људе и политичаре, стављајући их, на концу, пред свршен чин са јединим избором који води у живот печалбара. Можда је долазак професора из Лозане потребнији данас него пре сто година, мада је мучно и помислити шта би се десило, да се попут Марка Краљевића нашао по други пут међу нама.
Време је учинило да политички тестамент Арчибалда Рајса, од упутства за остварење националних циљева, постане репер неуспеха у коме патолошки уживамо. Сваки пут када се нађемо у горчини колективне депресије, коју не би излечио ни календарски грен слем Новака Ђоковића, присетимо се речи последњег српског пророка у којима јасно препознамо себе. Добро је приметио наш незаборавни швајцарски пријатељ, да се најбоље сналазимо у бури, када брод тоне. Плусквамперфекат је наше омиљено време али када таласи утихну, када се суочимо са изазовом мирне пучине, наша моћ нестаје као чаролија. Садашњост је енигма са којом не умемо да се изборимо – „10.000 пуззле“, седмица на лотоу, трик питање за принца из руске бајке. Време је, ако ни због чега другог, онда због поштовања према великом учитељу, да ствари променимо а критику применимо.
Завет Арчибалда Рајса је за нас из Српске лиге библија радне етике, економске и политичке визије. Ми ћемо у том прегнућу и наставити јер се не дамо заварати: ако смо ишта научили онда је то политичко умеће устајања после падова и неуморно отимање истине. Да, истина се у Србији отима и то је школа коју ћемо учити кроз читав радни век. Крешендо бесмртног дела Арчибалда Рајса, најискреније критике Срба, обилује емоцијама које могу да мотивишу чак и мртве а камоли посрнуле. То није бајковити хепи енд већ борба са најбољим што имамо, отимање истине, зарад малог парчета земље под небеским сводом који смо добили у наслеђе. Ако је наша мисија да и после сто година поново пробудимо понос Европе, да преузмемо улогу Астерикса у тоталитарном царству, да будемо достојни наследници наших предака и послушни ученици најбољих учитеља, онда пред новим изазовима нећемо жалити времена ни труда.
Александар Ђурђев, један од оснивача Српске лиге

%d bloggers like this: