Делегација Треће Србије и оснивача Српске лиге, предвођена Генералним секретаром Александром Ђурђевим, а коју су чинили још Марко Радоњић и Горан Миленковић, посетила место страдања 1000 српских жена и деце у Пребиловцима.
„Док је Поглавник говорио, примјетио сам на столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и виђело се да је дупке пуна плодова мора… некаквих острига, …онаквих какве се могу виђети у посудама у излозима Дортнум и Мејсон, на Пикадилију у Лондону… – То су остриге из Далмације? – упитао сам Поглавника. Анте Павелић подиже поклопац и показујући ми… ту љигаву, слузаву масу острига, рече, смијешећи се: – То је поклон мојих вјерних усташа! Овђе има двадесет килограма људских очију…” Curzio Malaparte-Kaputt
Овим цитатом италијанског писца Malapartea из његове књиге „Kaputt“ се описује шта се десило тим јадним људима у Пребиловцима 06. Августа 1941. године.
Иначе, како је наша српска историја је пуна парадокса, на исти дан облележава се ужасан покољ, а дан раније протеривање више од пола милиона Срба из крајева преко Дрине.
Скоро шест деценија касније, као да им опет није било довољно. Потомци тих кољача учинили су још један у низу стравичних злочина над Српским народом, протеравши их са вековног огњишта. Усташе никада није стигла Божија казна за њихова недела. Чак је злогласни Артуковић приликом повратка у Југославију након хапшења имао статус заштићеног „белог медведа“ док му је трајало суђење.
Хрвати и усташе су Олујом оствариле свој циљ. Добили су државу без Срба која је створена на рекама Српске крви. На потезу од Книна до Пакраца усташе су порушили многе српске цркве, али скоро све које су уништили су остале са звоником, стара легенда каже докле год је звоник од цркве читав, то место ће кад тад опет бити српско.
1992. године злочиначка војска под командом Јанка Бобетка је минирала костурницу са костима жртава из 1941. године. Злочинци су мислили да ће, ако униште кости, избрисати и успомену на њих, али и на злочин предака. Побили су или протерали не само све живе Србе из долине Неретве, већ су и на мртве насрнули.
Породице које су поднеле највеће жртве у Пребиловцима су Булути, са 142 убијена и Екмечићи којих је 79 бачено у јаме. Владо Булут, који је преживео убијање своје деце, деценијама је причао да чује испод бетонских плоча гласове малишана – „Тата пусти нас, хоћемо напоље“.
Тек 1990. разбијени су бетонски окови и београдски и требињски спелолози спустили су се у Шурманичку јаму. За њима су сишли и свештеници и одржали јединствено опело тридесет метара испод земље. Није дошао ниједан католички свештеник ни ходочасник из Међугорја које се налази у непосредној блиини. Дошли су стручњаци судске медицине, искусни људи који су видели свакакве страхоте. И они су задрхтали у Пребиловцима гледајући дечје склете. Јежили су се и причали су да јама одише стравом – каже Миленко Јахура
И дан данас у овим тешким временима, те жртве не могу да пронађу свој мир, докле год Хрвати славе своје злочине и позивају на уништење свега српског, па бисмо требали озбиљно да се запитамо да ли ћемо после свих ових злочина и претњи икада моћи да живимо у миру без њихове жеље да нас до краја униште?
Сигурно да нећемо! Зато починиоци злочина морају да одговарају!
Делегација Треће Србије и оснивача Српске лиге, предвођена Генералним секретаром Александром Ђурђевим, а коју су чинили још Марко Радоњић и Горан Миленковић, посетила место страдања 1000 српских жена и деце у Пребиловцима.
