Француска лекција – данас је јачи аргумент милион евра за лобирање него милион српских жртава

Српску победу, над Турцима 1389. године на Косову пољу, Француска је јавно славила у централној катедрали Нотр Дам у Паризу, када су звонила звона, у част српске војске која бранила не само своју земљу већ целокупно хришћанство од најезде ислама који је желео да покори целу Европу. Вековима касније, тачније ове 2018. године у истој тој катедрали се вијори застава лажне државе, али стварне исламистичко-терористичке творевине Косово која је прогласила своју независност, баш на тој светој српској територији коју су Франзуци некада славили и поштовали.

Да ли у свим овим понижењима има и наше кривице? Колико је одговоран наш дипломатски сервис, наше дипломатско особље у Француској, наш амбасадор у Паризу? Шта је урадила српска дијаспора у Француској, да ли су уопште у функционалној вези српска дипломатија и српска дијаспора? Недавни догађаји из Париза оставили су горак укус сваком Србину који је васпитаван на патриотским традицијама и блиставом савезничком заједништву српске и француске војске из Првог светског рата, из којег смо изашли као победници. Важно је истаћи да се председник Александар Вучић понео достојанствено и сваки Србин може да буде поносан његовим држањем на свечаности у Паризу.

Међутим, дужност наше дипломатије је била да предупреди неповољне планове протокола и дејствује да се немили догађај избегне. У Француској нам је очитана лекција која може да буде и конструктивна и која мора да нас отрезни и промени на боље деловање у домену дипломатије. Логичан одговор је да амбасадор Србије у Француској “коју волимо као што је она волела нас“ у Великом рату, ма како он да се звао, после понижења које је приређено председнику, народу и земљи која је изгубила 28 одсто становништва, одмах буде смењен. Његовом неспособношћу, а сумњам да је у питању још нешто горе, у Паризу је понижено 1.247.435 српских жртава који су за слободу ратовали и дали живот на правој победничкој страни, за разлику од доброг дела представника који су у Паризу седели у првом или другом почасном реду.

Прво што смо научили јесте да данашња Француска политика председника Макрона није она која је била за време Првог светског рата. Друга лекција је да ни Србија није оно што је била у то време. Треће, ни Шиптари нису данас оно што су били пре 100 година. Четврто, у дипломатији је јачи аргумент од милион евра за лобирање него милион српских жртава за време Првог светског рата. Пето, за неуспех одговорни морају да поднесу оставке или буду смењени. Шесто, у 21. веку нових технологија и брзог протока вести, информација, али и могуђности да преносимо видео и фото садржаје преко телефона, јасно је да се и сама дипломатија променила. Све се мења само наша дипломатија остаје ушушкана и уљуљкана у самоуправне небулозе из времена Коче Поповића. Да резултат може да се направи упркос међународним препрекама, али само ако се вредно, упорно и паметно ради, говори победа Србије на гласању у Интерполу. Вредним радом министра Небојше Стефановића и залагањем и угледом председника Вучића, тзв. Косово није примљено у Интерпол, као што није ни у УНЕСКО.

Ово је доказ да може да се направи дипломатски позитиван резултат и оствари интерес за Србију. Без обзира што у Француској има појединаца који Србији не мисле позитивно и лепо, огромна већина људи је просрпски орјентисана. Наша је дужност да их организујемо и повежемо за добро и Србије и Француске. Истина је да су 1999. године НАТО авиони бомбардовали Србију, али је такође истина да су француски официри српској војсци давали информације и документе који су служили за одбрану Србије. Неки од тих француских официра су ухапшени и служе робију, управо по оптужници алијансе. Некима од њих је наша Црква дала одликовање за пријатељство, међу којима је и генерал Бињел. Сетимо се генерала Жака Огара и многих других који су витешки стали у одбрану српско-француског пријатељства, жртвујући своје каријере, слободу, породице и животе. То су потомци француских официра и искрени истински хришћански витезови. Сетимо се свих доброчинстава и на делу показане храбрости најчувенијег хуманитарца Арно Гујона.

То је све Француска и зато у овим тешким моментима морамо послушати аманет витешког српског краља Александра који нам је на самрти поручио „Чувајте ми пријатељство са Француском“. Француска лекција има смисла само ако одмах извучемо поуке и што пре кренемо у акцију. Прво морамо да мењамо себе и своје поступке, да се коначно пробудимо из самоуправног сна, пребацивања одговорности и јавашлука, а један од начина борбе је да се превазиђени српски дипломатски кадрови престану ишчуђавати делотворности „кеш & селфи“ дипломатије.

Александар Ђурђев, председник Српске лиге