ШЕСТ ДАНА ОРАЊА ИЛИ АКО РАДИ, НЕ ПОПРАВЉАЈ

Да је увек најважнија вест често стара више десетина година, а почесто и читав век, потврдила је поновна актуализација закона донетог у Кнежевини Србији пре више од 150 година. Шта је тачно Закон о заштити неопходног земљорадничког земљишта из 1873, познатијег као “шест дана орања”, у свеопштој поплави информативних “производа” учинило тако важним?

Да би одговорили на ово питање подсетићемо се слова овог закона по ком се радницима и сељацима гарантовао минимум имовине, који им није могао бити одузет по основу дуга, што ће рећи: “рукоделцу најнужнији алат, а земљоделцу један плуг, једна кола, два вола или теглећа коња, мотика секира, будак коса и толико хране колико је за њега и породицу и стоку потребно до нове ране. Поред тога на сваку пореску главу, била она од данка ослобођена или не, ако јој је само главно занимање пољоделство, живела она на селу или вароши, пет дана (орања) земље …заједно са њеним необраним плодом… Исто тако кућа и зграде до једног дана орања.”

Овај наизглед једоставан и кратак параграф открива потпуно заборављену, а историјски доказано ефикасну политичко–економску идеју, која је тадашњој Кнежевини Србији донела брз раст и просперитет, бар у поређењу са данашњим падом. Суштина те идеје, можда ће некима звучати чудно, јесте да нема државе без људи. “Шест дана орања” није само јадиница површине земље , већ неизбежна нужност без које човек не постоји, при чему игнорисање нужности значи и нестанк човека.

Њена субверзивна актуелност потиче од пре свега јасне премисе, да мерило економског успеха није новац, нити роба, већ човек, а што крајње одважно противречи савременој догми, препорученој од стране ММФ-а, да је једина мера економског постигнућа исклучиво количина папира, у одређенеој нијанси сиво-зелене боје. Према потоњем мишљењу, довољно је било отворити довољан број страних банака, које ће нас редовно снабдевати производом страних штампарских преса, те да смо слободни да затворимо и распродамо све пољопривредне комбинате и индустријске погоне, јер ето, они не зарађују довољно хартије и тиме саботирају општи просперитет. Наравно ми смо наивно робујући идејама прогреса и реформи заиста то и учинили, што је неочекивано временски коинцидирало са смањењем броја житеља Србије за готово један милион људи, у само петнаест година. Мада је армија рефрматора и економиста тврдила супротно, резултат је био очекиван колико и дилема да ли је теже постојати без ликвидног банковног рачуна или постојати без постојања. Наравно да можете да постојите са или без бакарског рачуна, ликвидног или не, али ако се придружите милионској цифри “несталих” Срба, чак и ова неодумица за вас постаје беспредметна, јер свакако не постојите.

Пошто смо надам се утврдили да човек може да постоји без монетарне економије, али не и она без њега, пажњу ћемо посветити социјалном аспекту кнежевског закона о заштити права над минимумом својине. Слово и дух тадашњег закона здраворазумски схвата да ће нагло сиромашење сељака, силом нарасле лихве, уништити тек успостављену основу српске државности, много брже и ефикасније него Турци. Одуство социјалне сигурности као узрок немира, грађанских ратова и наглог опадања дражава представља константу читаве европске историје, од Солоновог укидања дугова (сисхтија) у Атини, до многобројних римских аграрних реформи, које су имале у виду крајње једноставну истину, да само слободан човек може – очувати државу слободном. Доношење закона који ће или ограничити дугове или ограничити могућност извршења над дужниковом имовином није чин апстрактног алтруизма, већ нужност, уколико држава претендује на постојање. Будући да антички роб, баш као ни данашњи пауперизовани прекаријат, губитком државе не губи окове, већ само добија новог господара.

Редовна пракса извршења којом се данас читаве породице фактички и физички измештају на улицу, намеће озбиљну запитаност шта је законодавац доносећи актуелне прописе имао на памети. Ако једну породицу изместимо из дома где они тада заврше? Просто нестану?

Живе код рођака, пријатеља или спавају испод моста? Живе са 7000 дин социјане помоћи од чега ће на име ПДВ-а кроз куповину основних животних намирница држави вратити нешто мање 1400 дин. Одговор који нам се невољно намеће јесте да данашњи законодавац за разлику од свог претходника из 1873. уопште није размишљао, већ су то уместо њега радиле највероватније лоби групе у служби капитала, а који је главни корисник услуга извршитеља. Да законодавац јесте мислио, нужно би морао да одговори у чему је то интерес државе да преко ноћи пореског обвезника трансформише у пореског корисника, макер и за износ минималне социјалне помоћи. Да минимум куће и окућнице нису нужни за просту и продуктивну егзистенцију, не би их нико поседовао. Укидајући услове за минимум егзистенције ми фактички укидамо и људе, а да ли је за државу боље да има више или мање људи, рачунам да није нешто око чега ће се било која сувисла памет двоумити и за тренутак.

Последња поука историјске паралеле између савремене и Србије 19.века јесте да све промене не воде бољитку, да прогрес није загарантован, нити лиенаран, те да сутра нећемо нужно бити паметнији него јуче. Ако вам се генијалним учини оно што су ваши преци држали за задраворазумску очигледност, онда је време да се дубоко замислите, јер онај који заборавља, учи изнова. Не знам да ли ће бити од неке помоћи, но слободан сам да напоменем како је Краљевина СХС укинувши 1929. Закон о заштити гарнтованог поседа, престала и сама да постоји само десетак година касније. Поправка оног што ради, ретко, а најчеће никад, завршава жељеним резултатом.

danas.rs
%d bloggers like this: