НАЈЗАСЛУЖНИЈИМ ГРАЂАНИМА СРПСКОГ ДРУШТВА ИМЕНА УЛИЦА, ПЛАТОА И ТРГОВА У БЕОГРАДУ

Српска лига (СЛ) предлаже Секретаријату за културу града Београда списак имена
великана српског јавног живота који заслужују да се њиховим именима назову улице,
платои или тргови у српској престоници, како би им, бар на симболичан начин, одали
признање и поштовање. Међу предложеним истакнутим личностима су:

  •  Драган Николић
  • Вељко Губeрина
  • Милорад Мандић
  •  Драгутин Димитријевић Апис
  • Драгош Калајић
  •  Данило Лазовић
  • Никола Милошевић
  • Драгољуб Живојиновић
  •  Муса Ћазим Ћатић
  •  Добрица Ћосић
  • Јован Рашковић
  •  Митрофан Хиландарац
  •  Павле Карађорђевић
  •  Вожд Ђорђе Стратимировић
  • Никола I Петровић-Његош
  •  Данко Поповић
  •  Дејан Медаковић
  •  Виталиј Иванович Чуркин
  •  Петар Николајевич Врангел
  •  Велимир Бата Живојиновић
  •  Шарл де Гол
  •  Душко Попов
  •  Бранка Ђукић
  •  Милан Стојадиновић
  •  Борислав Милошевић
  •  Милорад Драшковић
  • Антоније Исаковић
  • Љуба Тадић
  • Иван Иљин
  • Роберт Џорџ Далримл Лафан
  • Милорад Екмечић
  • Жарко Видовић
  • Никола Кољевић
  • Душан Т. Батаковић
  • Др Стеван Мољевић
  • Драган Малешевић Тапи
  • Ернест Трубриџ
  • Илија Чарапић
  • Шездесет трећа падобранска бригада
  • Драгутин Матић
  • Милован Илић Минимакс
  • Еуген Савојски
  • Војислав Лубарда
  • Станислав Краков
  • Операција Хелијард
  • Душан Прелевић
  • Вујадин Бошков
  • Војислав Воја Танкосић
  • Дијана Будисављевић
  • Небојша Поповић
  • Симон Визентал
  • Чедомир Попов

Сви они заслужују, на основу својих биографија, значаја и улоге у српском друштву, да
добију “своје улице, платое или тргове“ у главном граду Србије.

Биографије предложених великана:

Драган Николић (глумац). Рођен 20.08.1943. године у Београду, преминуо 11.03.2016. године у
Београду. Један од најпознатијих српских глумаца, добитник многобројних домаћих и међународ-
них награда и признања. Својим радом задужио српску и европску кинематографију.

Вељко Губeрина (адвокат). Рођен 9.9.1925. године у Вргинмосту, Кордун, преминуо 1.1.2016.
године у Београду. Због просрпског деловања ухапшен од стране комуниста 1949. године и осуђен
на 3 године затвора. Најпознатији српски и југословенски адвокат, писац многобројних стручних и
литерарних дела. Заступао је у више од 700 предмета за најтежа кривична дела. Добитник много-
бројних награда и признања, до последњих дана живота био друштвено активан.

Милорад Мандић (глумац). Рођен 3.5.1961. године у Београду, преминуо 15.06.2016. године у
Београду. Био је српски позоришни, телевизијски, филмски глумац и тв водитељ. Многобројним
емисијама у почетку своје телевизијске каријере увесељавао је најмлађу популацију, да би потом
незаборавним серијским и филмским улогама оставио неизбрисив траг на српској филмској и позо-
ришноj сцени.

Драгутин Димитријевић Апис (генералштабни пуковник војске краљевине Србије). Рођен
5.8.1876. године у Београду, стрељан 14.6.1917. године. Пуковник Драгутин Димитријевић Апис био
је велики патриота. Проучавајући његов случај многи су увидели да солунски процес на кое му се
судило 1916. године није био законски регуларан, али тадашњи српски политичару су га се бојали
због чега су искористили тренутак да га у изгнанству елиминишу. Пуковник апис је на обновљеном
процесу 1953. године у Београду рехабилитован, а све пресуде Вишег војног суда у Солуну су
поништене.

Драгош Калајић (сликар, новинар, писац). Рођен 22.2.1943. године у Београду, преминуо
22.7.2005. године у Београду. Дипломирао је на Академији лепих уметности у Риму 1965.године са
највећим оценама. Писао је за часопис Погледи, био је члан Удружења ликовних уметника Србије,
Савеза писаца русије и Удружења књижевника Србије. Добитник је Годишње награде часописа
Савеза писаца Русије Наш современик за најбољи оглед објављен 1992. године, Награде за
публицистику „Светозар Марковић‖ Удружења новинара Србије за 1995. годину, Награде Савеза
писаца Русије „Едуард Володин‖ за роман Последњи Европљани- најбољи роман 2003. у категорији
„Словенско братство‖ и награде Српског културног друштва „Зора‖ – „Сребрни прстен умјетничког
братства Манастира Крка‖ за обогаћивање и чување духовне ризнице Српске Крајине 2005.

Данило Лазовић (глумац). Рођен 25.11.1951. године у Бродареву, преминуо 25.3.2006. године у
Београду. Био је један од најпопуларнијих домаћих драмских уметника. Глумио је у великом броју
филмова и позоришних представа, али је истовремено био друштвено активан на пољу ојачавања
српске идеје, традиције, српског духа и толеранције. Стеријину награду за глумачко остварење
добио је 1989. године, а од Српске православне цркве награђен је архијерејском захвалницом у ма-
настиру Грачаница због помоћи српском народу који живи на Косову и Метохији.
Никола Милошевић (филозоф). Рођен 17.4.1929. године у Сарајеву, преминуо 24.1.2007. године у
Београду. Академик Милошевић је био српски филозош, теоретичар књижевности, писац и
политичар (председник Српске либералне странке и народни посланик). Добитник је Нолитове наг-
раде за ‖антрополошке есеје‖ и награду Исидора Секулић.

Драгољуб Живојиновић (историчар). Рођен у Врању 17.4.1934. године, преминуо је 4.2.2016.
године у Београду. Био је члан САНУ где је обављао функцију секретара ОДељења историјских
наука. Завршио је Филозофски факултет у Београду (1959), постдипломске студије је завршио на
Универзитету Пенсилванија (1963), где је докторирао 1966. године, а постдокторски рад обавио је
на Универзитету Харвард (1972). Предавао је на Филозофском факултету од 1979. године. Био је
члан Организације.

Муса Ћазим Ћатић (српски писац муслиманске вере). Рођен је 4. марта 1878. године у Оџаку,
преминуо 6. априла 1915. године у Тешњу. Највећи песнички таленат међу босанско-херцеговачким
књижевницима, те први песник-модернист босанко-херцеговачке књижевности. Његове песме
објављиване се у српском листу за забаву, поуку и књижевност “Босанска вила“ који је покренут
1885. године као орган Учитељског збора Српске школе у Сарајеву, а забрањен од стра-
не аустроугарских власти 15. јуна 1914. године. Аутор је најлепше родољубиве српске песме „Срп-
ски понос“, објављене 1899. године:

Српски понос

Ја сам Србин, српско д’јете,
Српска ми је савјест чиста;
Јуначких ми дједа слава
К’о сунашце жарко блиста.
Ја сам Србин – тим именом
Вјечно ћу се поносити,
Спас српскога славна рода,
На срдашцу свом носити.
Од мог рода, сто јунака
Пр’јетило је грома сили,
И српско су име мачем
На камењу биљежили.
Пред ударцем њиховијем
Тресле су се веље горе,
Ступали су вазда смјело
По мејдану да се боре.
Камо, камо Душан силни?
Камо паша Соколија?
То су дични синци Српства:
К’о зв’језда им слава сија!

Ја сам Србин – гусле имам,
Уз њих тио попијевам,
И љубављу – према Српству
Своје пјесме загријевам,
Славим Марка и Милоша;
Славим храброг Ђерзелеза:
Имам њину успомену,
Бритки ханџар оштра реза.
Па нек ми се душман јави,
Нек на бојно поље дође;
Мене хитац не прима се,
Не може ме резат гвожђе,
Маркова је ово рука,
Топузином знаде бити;
Хамајлија Алијина
Од оштра ме гвожђа штити.
Ја сам Србин – српско д’јете,
За Српство ми душа гори –
Робоваћу српском роду,
Док ме црна смрт не смори.

Добрица Ћосић (Велика Дренова, 29.децембар 1921. – Београд, 18. мај 2014.) био је српски писац,
романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар и редовни члан САНУ. Био је
први председник Савезне Републике Југославије од 1992. до 1993. године. Раније је био народни
посланик у скупштинама НР Србије и СФРЈ од 1945. до 1957. године. Ћосић је понекад називан
„оцем нације.

Јован Рашковић (Книн, 5. јул 1929. – Београд, 28. јул 1992.) био је психијатар, академик,
оснивач Српске демократске странке (СДС) у Хрватској. Јован Рашковић је рођен у Книну, 5.
јула 1929, а преминуо у Београду, 28. јула 1992. Године. Један је од најугледнијих психијатара у
Југославији. Сарађивао је с многим угледним појединцима и установама у свету. Аутор је преко
стотину медицинских публикација, стручних и научних радова, те неколико монографија.
Оснивач је (1990) и први председник Српске демократске странке (СДС) у Хрватској. Књига Луда
земља коју је објавио 1990. године, осликава његов политички кредо и преокупације на плану
политике.Напустио је Хрватску и дошао у Београд након почетка ратних дешавања и након победе
политике којој се оштро супротстављао. Српско питање у Хрватској почели су да решавају неки
други људи, неком другачијом политиком и неким другачијим средствима. Рашковић је стрепео и
упозоравао на то, али политички центри моћи у Београду наилазили су на веће разумевање у
Српској Крајини. Таква (другачија) политика, неодговорни потези и вође недорасле историјском
тренутку и изазову, допринели су да српски народ доживи још већу несрећу.

Митрофан Хиландарац – крштено име Милан Мишулић – рођен је 12. октобра 1923. године у селу
Ратари, у Шумадији, од оца Младена и мајке Марице, рођене Икић. Основну школу је завршио у
Ратарима, а четири разреда гимназије с малом матуром у Крагујевцу. Потом је у Смедеревској
Паланци похађао више разреде гимназије. У седмом разреду га је прекинуо Априлски рат 1941.
године. Због свог аскетског и подвижничког живота, отац Митрофан бива у два маха Протос Свете
Горе (1973-1974) и (1993-1994), као и представник Хиландара у светогорској управи.

Павле Карађорђевић (Санкт Петербург, 15/27. април 1893. – Париз, 14. септембар 1976.) је био
члан династије Карађорђевић и кнез-намесник Краљевине Југославије после убиства краља Алек-
сандра I Карађорђевића 1934. до 27. марта 1941. године. Био је једини син кнеза Арсена Карађор-
ђевића, рођеног брата краља Петра I. Био је познавалац сликарства и уметности уопште.
После атентата у Марсељу према опоруци краља Александра постао један од тројице чланова
намесништва у име малолетног краља Петра II. Убрзо се наметнуо као једина стварна власт у
Краљевини Југославији, док су намесници Иво Перовић и Раденко Станковић били само фигуре.

Вожд Ђорђе Стратимировић (Нови Сад, 7. фебруар 1822 — Беч, 15. децембар 1908) је био
командант српске војске 1848. године и потиче из јако угледне куће породице Стратимировић
из Кулпина. Нижу гимназију је завршио у Новом Саду (1837—1841), а кадетски корпус у Тителу.
Војничко обра-зовање стиче на инжињерској академији која је била војничка школа. Ђорђе
Стратимировић је после школовања на Војној академији постао потпоручник и служио
у Милану, Павији и другим италијанским местима. Из личних разлога одрекао се 1843. војне службе
и настанио се у Кулпину, где се бави економијом. Почетак револуције 1848. године га је затекао у
Новом Саду. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима, где је Ђорђе Стратимировић
заступао Кулпин, изабран је за председника Главног одбора народа српског који је требало да
руководи устанком.

Никола I Петровић – Његош (Његуши, 7.октобар/19.октобар 1841. – Антиб крај Нице, Француска, 2.
март 1921.) је био књаз Црне Горе у периоду 1860—1910. и краљ у периоду 1910—1918. из
династије Петровић-Његош. Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица Данила. За
време његове владавине Црна Гора је Берлинским споразумом 13. јула 1878, после Црногорско-
турског рата, добила међународно признање и знатно територијално проширење. Даља
територијална проширења Црне Горе уследила су након балканских ратова (1912—1913).
Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, осавременио војску, Опш-
тим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвес-
тицијама. Године 1905. је Никола I октроисао Устав Књажевине Црне Горе након чега је и саз-
вана Народна скупштина. Никола је владао аутократски, због чега је у Црној Гори стекао бројне
непријатеље. Он је лично био велики присталица српства и желео је уједињење Срба и дру-
гих Јужних Словена. Међутим, био је огорчени противник Карађорђевића.

Данко Поповић (Аранђеловац, 19. август 1928. – Крагујевац, 7. август 2009.) био је српски књижев-
ник. Рођен је 1928. године у Аранђеловцу. Гимназију је завршио у Аранђеловцу. Дипломирао је на
Правном факултету у Београду. Аутор је више радио драма и филмских сценарија, романа и књига
приповедака. Међу најпознатијим његовим делима је роман Књига о Милутину. Умро је 7. августа
2009. и сахрањен 11. августа у Аранђеловцу у порти Буковичке цркве. Опело у Буковичкој цркви
служили су митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ шумадијски Јован.
Постоји „Награда Данко Поповић‖ која се додељује сваке године у оквиру манифестације „Под
Данковом липом.

Дејан Медаковић (Загреб, 7. јул 1922. – Београд, 1. јул 2008.) је био српски историчар уметности и
академик и председник САНУ 1998-2003. Писао је и целовите прегледе за Историју српског
народа (четврта, пета и шеста књига) и у књигама Српска уметност у 18. веку (1980) и Српска
уметност у 19. веку (1981). Бавио се и питањима везаним за поједине црквене споменике:
о Хиландару (1978), Савинама (1978), Сент Андреји (1982) и др. Објавио је и књигу Летопис Срба у
Трсту (1987). Београдски издавачко-графички завод (БИГЗ) је издао пет књига Медаковићеве прозе
под називом Ефемерис – хроника једне породице (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994)
за које је добио Октобарску награду Београда за Ефемерис, награду за животно дело Задужбине
„Јаков Игњатовић‖ за Ефемерис II и награду Београдског издавачко-графичког завода за Ефемерис
III. Године 1994. добио је изванредни Златни беочуг Београда и Народне библиотеке за најчитанију
књигу у Србији. Његова супруга је била пијанисткиња Вера Вељков. Син му је диригент Павле
Медаковић. Њему у част установљена је Награда Дејан Медаковић.

Виталиј Иванович Чуркин (рус. Виталий Иванович Чуркин, Москва, 21. фебруар 1952. – Њујорк,
20. фебруар 2017.) био је стални представник Русије у Уједињеним нацијама. На том положају је
заменио Андреја Денисова 8. априла 2006, на положају је остао до своје изненадне смрти 20.
фебруара 2017. Српска јавност Виталија Чуркина памти као великог борца за правду и истину,
великана светске дипломатије и политичара који је на седницама Савета безбедности УН оштро
критиковао институције у Приштини због положаја Срба и неалбанаца на Косову, не либећи се да
стане на страну Србије и посебно јер је као стални члан Русије у Савету безбедности УН 8.
јула 2015. године уложио вето на британску резолуцију о Сребреници и тако спречио усвајање
резолуције поводом 20. годишњице злочина у Сребреници којом би се српски народ жигосао
као геноцидан.

Петар Николајевич Врангел (рус. Пётр Николаевич Врангель, нем. Freiherr Peter von Wrangel);
Новоалександровск, 15. август 1878. – Брисел, 25. април 1928.) је био барон, генерал, активни учес-
ник и вођа антибољшевичког покрета у Руском грађанском рату после Октобарске револуције 1917.
године. Био је познат под надимком „Црни барон―, јер је најчешће носио црну козачку униформу.
После изненадне и кратке болести, умро је 25. априла 1928. године у Бриселу. Врангелова поро-
дица је изразила уверење да га је отровао брат његовог слуге, који је кратко време живео у његовој
кући, и за кога се сумњало да је био совјетски агент. Првобитно је био сахрањен у Бриселу, али је у
складу са својим последњим жељама 6. октобра 1929. пренет у Србију и поново сахрањен
у Београду, у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, поред цркве Светог Марка.
Генералу барону Петру Врангелу је 14. септембра 2007. откривен споменик у Сремским Карлов-
цима. Споменик је дело санктпетербуршког вајара Василија Аземше, а финансирао га је руски
милијардер Александар Лебедев (рус. Александр Евгеньевич Лебедев). Откривању споменика су
присуствовали и званични представници Руске Федерације.

Велимир Бата Живојиновић (Јагодина, 5. јун 1933. – Београд, 22. мај 2016.) био је југословенски и
српски позоришни, телевизијски и филмски глумац. Био је најпознатији југословенски глумац по
улогама у партизанским филмовима везаним за Други светски рат.
На филмском платну је дебитовао 1955. године у филму Песма са Кумбаре. Глумио је у око
350 филмова, међу којима је и 17 вестерна снимљених у Немачкој за које се готово и не зна.
Снимао је филмове у којима је играо главне улоге на просторима свих бивших југословенских
република. Један је од родоначелника тзв. црног таласа у југословенском филму, насталог
почетком шездесетих, у којима је континуирано наступао све до касних седамдесетих година 20.
века. Паралелно с њима, играо је и у тзв. партизанским филмовима у којима се прославио такође
током ’60-их и ’70-их, а један од њих — Валтер брани Сарајево — донео му је велику популарност
у Кини. Осим глуме, упоредно се бавио и политиком. Од почетка деведесетих година 20. века био је
посланик Социјалистичке партије Србије у неколико мандата, а 2002. године био је кандидат СПС-
а на неуспелим председничким изборима у Србији. Сматра се највећим југословенским и српским
глумцем, са највише улога.

Шарл де Гол (франц. Charles André Joseph Marie de Gaulle; 22. новембар 1890 – 9. новембар 1970)
је био француски војни заповедник и државник.
Пре Другог светског рата, де Гол је био познат као заговорник сконцетрисане упот-
ребе оклопних и ваздухопловних снага. Током Другог светског рата је постао бригадни генерал, а
затим вођа владе Слободне Француске у егзилу. Између 1944. и 1946, након ослобођења Фран-
цуске од немачке окупације, био је на челу француске привремене владе.
Позван да формира владу након мајске кризе 1958, подстакнуо је доношење новог устава и био је
први председник Пете Републике, а на том месту је остао до 1969. Његова политичка идеологија је
позната под именом голизам, и она је имала велики утицај на потоњу политику Француске.

Душко Попов (Тител, 10. јул 1912. – Опио, 10. август 1981.) био је српски обавештајац, односно
југословенски двоструки агент који је радио за MI6 током Другог светског рата. Имао је тајно
(кодирано) име Трицикл, али истовремено тако се називала и шпијунска мрежа у коју је он био
укључен. Према Нешенел Инквајеру, аутор Ијан Флеминг по угледу на њега засновао је познати
лик тајног агента Џејмса Бонда

Бранка Ђукић је трагично настрадала девојка, коју су покушали да силују, а потом и убили двојица
Албанаца из западних делова Метохије. Она је била ученица плавске гимназије, тек стасавала за
живот. Злочинци су били ухапшени и суђено им је у судници Суда у Бијелом Пољу. Њен отац Раде
Ђукић није могао да чека изрицање пресуде, јер је адвокат одбране тражио ослобађајућу пресуду.
Тада је узео пиштољ и сам пресудио злочинцу. Ово је један од најпознатијих случајева у правосуђу
бивше СФРЈ, а о њему су писали медији и ван граница тадашње Југославије. Многи часни људи су
оправдавали поступак освете Раде Ђукића, за своју невино убијену кћер. Тако је Бранка отишла у
рај, а прича о њеном страдању у легенду.

Милан Стојадиновић (Чачак, 4. август 1888. – Буенос Ајрес, 24. октобар 1961.) био је српски поли-
тичар, правник, економиста и професор универзитета. Био је министар финансија у три наврата,
председник владе Краљевине Југославије и председник Југословенске радикалне заједнице.
Борислав Милошевић (Никшић, 8. јул 1934. – Београд, 29. јануар 2013.) био је дипломата и амба-
садор. Рођени је брат некадашњег председника Србије и председника СР Југославије Слободана
Милошевића.

Милорад Драшковић (Полом, 10. април 1873 — Делнице, 21. јул 1921), је био министар у Краље-
вини Србији и у Краљевини СХС и политичар Демократске странке. Као министар унутрашњих
послова написао је Обзнану, након чега га је 21. јула 1921. у селу Делнице убио комунистички
атентатор Алија Алијагић, док се налазио на лечењу од грудне болести. Атентат Милорада
Драшковића био је повод за доношење Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави.

Антоније Исаковић, књижевник и академик, рођен је у Београду 6. новембра 1923. године.
Гимназију је учио у Београду, Крушевцу, Алексинцу и Јагодини. Био је секретар Одељења језика и
књижевности (1975-1981) и потпредседник САНУ (1981-1994). Дела Антонија Исаковића (Велика
деца, Папрат и ватра, Празни брегови, Трен 1, Трен 2, Миранзлочин) преведена су на око двадесет
страних језика. Према његовим приповеткама начињена су сценска дела (Трен, Молба из 1950,
Писмо из 1971) и снимљени филмови (Кроз грање небо, Партизанске приче, Три, Трен). Антоније
Исаковић је био добитник Змајеве награде (1954), Седмојулске награде СР Србије (1962), награде
Иво Андрић (1977), НИН-ове награде (1982). Преминуо је у Београду је 13. јануара 2002. године.

Љубомир „Љуба“ Тадић (Урошевац, 31. мај 1929. – Београд, 28. октобар 2005.) је био српски
филмски, телевизијски, радио и позоришни глумац. Отац му је био Чачанин који је предавао
историју у гимназији на Косову тако да су се он и његова три брата родили тамо. Студије глуме
завршио је 1953. у класи професора Јозе Лауренчића. Почео је у позоришту „Јоаким Вујић― у
Крагујевцу, али је играо и у Београдском драмском позоришту, Народном позоришту у Београду,
Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212, у алтернативном позоришту „Магаза― које је
заједно са супругом основао 1983. Данас се велика сцена Југословенског драмског позоришта зове
„Љуба Тадић―. Добитник је великог броја награда награда.

Иван Иљин (9. април 1883, Москва, Руска Империја – 21. децембар 1954, Швајцарска) био је руски
политички и религиозни мислилац и идеолог Белог покрета. Његове идеје су знатно обликовале
каснију генерацију руских филозофа. Године 1910. Иљин постаје члан Московског психолошког
друштва и тад почиње студијско путовање у Немачку ради прикупљања грађе за докторску тему
„Хегелова философија као учење о конкретности Бога и човека‖. Објављена је 1918. године и
толико је високо вреднована да му је истовремено додељен магистарски и докторски степен
државних наука. После октобарског државног удара Иљин је одмах постао активан противник
бољшевичког режима. Због свог дисидентског ангажмана бива протеран у Немачку. Од 1923.
године почиње своју делатност у Руском научном институту у Берлину. У пролеће 1926. Иљин је
учествовао на Руском ванотаџбинском конгресу у Паризу на којем је одржао свој говор о
„натпартијском монархистичком идеалу‖ где се експонирао као идеолог Белог покрета. Почетком
1938. Гестапо је ставио забрану на сва Иљинова дела и његова јавна иступања. Преселио се 1938.
у Швајцарску, у Цоликон, предграђе Цириха, где је и умро 1954. године. Његови остаци су 2005.
године ексхумиранани и пренесени у Донски манастир у Москви.

Роберт Џорџ Далримл Лафан, британски војник који је у току Првог светског рата био са српском
војском у свим фазама ратовања и на основу тога написао књигу “Браниоци капије – историјске
лекције о Србима“. Дело је написано са циљем да специфичности, историју и све вредности
српског народа представи британској јавности и допринесе пријатељству два народа. Књига је
1918. године објављена на Оксфордском универзитету.

Милорад Екмечић (Пребиловци, БиХ, 4. октобар 1928. – Београд, 29. август 2015.) био је српски
историчар, академик и члан Сената Републике Српске. Рат је провео до 1943. у Чапљини, а након
губитка и другог родитеља — у Пребиловцима на слободној територији. Уписао општу историју на
Свеучилишту у Загребу, где дипломира 1952. године. Исте је године изабран за асистента на
новоотвореном Филозофском факултету у Сарајеву. Провео је годину дана на истраживачком раду
у архивима у Загребу, Београду, Задру, као и неколико месеци у Бечу. Докторску дисертацију
„Устанак у Босни 1875—1878.― одбранио је на Свеучилишту у Загребу 1958. и она је до сада
доживела три издања и непотпун превод на немачки језик. Након специјализације у Принстону
(САД) од годину дана, наставио са радом на Филозофском факултету у Сарајеву све до избијања
грађанског рата 1992. године. У мају 1992. је био ухапшен од стране муслиманских „Зелених
беретки― заједно са породицом, пуштен у кућни притвор, успео да тајно пребегне на територију
Републике Српске. Након тога је од септембра 1992. до пензионисања 1994. био редовни професор
Филозофског факултета у Београду. Био је члан Академије наука и умјетности БиХ, Српске
академије наука и уметности, као и дописни члан Црногорске академије наука и умјетности и члан
ван радног састава Академије наука и умјетности Републике Српске од 1996. године. Био је члан
Сената Републике Српске у другом сазиву од 2009. године. Историјска синтеза ,,Између клања и
орања – историја Срба у новом веку (1492–1992)‖, сматра се његовим животним делом.

Жарко Видовић рођен је 1921. у Тешњу. Био добровољац у Априлском рату 1941. У октобру 1941.
ухапшен је у Сарајеву. Био је у возу смрти којим је хрватска војска 1942. превозила сарајевске Србе
у Јасеновац, на пут без повратка.Био у немачком, па усташком логору. Депортован у Норвешку,
касније побегао у Шведску. У Упсали, где је добио ћерку Загу, дипломирао на Филозофском
факултету, прво историју филозофије, затим историју уметности. После рата, докторирао у
Београду 1958. Предавао на универзитетима у Сарајеву и Загребу. Одстрањен са универзитета у
Загребу 1967, па је до пензије 1986, радио у Институту за књижевност и уметност Србије у
Београду. Написао књиге од изузетне важности за српску културу и српску идеју. Његова дела
„Умјетност у пет епоха цивилизације“, „Логос – литургијска свест Православља“, „Огледи о
духовном искуству“, „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку“, „Срби у Југославији и Европи,
Православље у суочењу с Европом“ и „И вера је уметност“ говоре о аутентичном православном
филозофу који је својим духовним и животним сведочењем оставио јасан траг онима којима је
тајанственост живота непрекидни изазов. Рано схватио да нема краја српском страшном веку ни
опстанка без унутрашње обнове.

Никола Кољевић (9. јун, 1936. Бања Лука, Краљевина Југославија — 25. јануар 1997. Београд,
Република Србија, СРЈ) је био српски политичар, шекспиролог и теоретичар модерне књижевности.
Народна скупштина РС га је изабрала за потпредседника РС и на тој функцији је остао све до
првих послератних избора. Као врстан познавалац англосаксонске културе и језика, био је члан
свих српских делегација на мировним преговорима организованим уз посредовање међународне
заједнице. Динамичан и комуникативан, „професор‖ како су га називали саборци, био је човек
дијалога и компромиса.

Душан Т. Батаковић (Београд, 23. априла 1957 — Београд, 27. јун 2017) био је српски историчар
и дипломата. Директор Балканолошког института САНУ и некадашњи амбасадор СРЈ, СЦГ и
Србије у Грчкој, Канади и Француској. Од марта 2009. до децембра 2012. године био је амбаса-
дор Републике Србије у Француској. Године 2010. Батаковић је изабран за члана Светске академије
уметности и науке World Academy of Art and Science (WAAS). У фебруару 2013. године Батаковић је
поново изабран за директора Балканолошког института САНУ.
Преминуо је 27. јуна 2017. године у Београду.

Др Стеван Мољевић (Рудо, 6. јануар 1888. – Сремска Митровица, 15. новембар 1959.) је био срп-
ски и југословенски правник, адвокат, политичар и публициста, председник Југословенско-
француског клуба, председник Југословенско-британског клуба, председник Ротари интернационал
клуба и члан Централног националног комитета Југославије у Другом светском рату.

Драган Малешевић Тапи (Београд, 22. јануар 1949. – Београд, 29. октобар 2002.) српски је сли-
кар фотореализма. Као седмогодишњак прецртаваио је стрипове из ондашње „Политике“. До 1989.
живео је у иностранству: Милану, Бечу, Кембриџу, Женеви, Минхену, на Бахамима. Прву изложбу
слика имао је 1985. у Ровињу, где је излагао уз Мићу Поповића и Ољу Ивањицки. Прву слику је
продао 1987. у галерији Пријеко у Дубровнику за 8.000 ДМ. Године 1989. часопис Art News уврстио
га је међу седам најбољих хиперреалиста света. Године 2000. именован је за почасног
грађанина Џорџије. У Београду је 2012. године отворена продајна галерија његових слика.

Ернест Трубриџ (1862 — 1926) је био британски адмирал. Његова Британска поморска мисија бра-
нила је раме уз раме са Србима Београд и Србију од удруженог напада Немачке, Аустроугарске и
Бугарске, у октобру и новембру 1915. Потом су, са Србима, препешачили црногорске и албанске
снежне врлети. Адмирал Трубриџ је командовао и луком Медовом. Био је уз Србе и када су 1918.
ушли у ослобођени Београд. Био је председник Дунавске комисије.

Илија Чарапић (1792-1844) је био први српски управник Београда 1839-1840, од стварања новове-
ковне српске државе, односно почетка Српске револуције. Рођен је 1792. у Белом Потоку, у под-
ножју Авале, а умро је 1844. Био је син војводе Васе Чарапића, постао је грочански војвода са само
18 година након смрти стрица Атанасија Чарапића, који је погинуо недалеко од Прахова.
Шездесет трећа падобранска бригада је намењена за извођење специјалног падобранског
десанта, који се користи приликом извиђачко-диверзантских дејстава у оперативно-стратегијској
дубини непријатеља. Када се анализира оспособљеност припадника 63. падобранске бригаде,
посебно се истиче коефицијент безбедности падобранске обуке, параметар који, и поред више
десетина хиљада изведених скокова у последњих 15 година, знатно надмашује сличне показатеље
безбедности у падобранским јединицама најмоћнијих армија света. То говори о врхунској
обучености и оспособљености падобранаца и високом степену сигурности обуке и потврђује да
испред највишег професионалног ризика у миру стоје гвоздена радна дисциплина, изузетна
способност старешина – падобранских инструктора, највиша психофизичка и стручна припрем-
љеност и увежбаност људи, ригорозне контроле исправности падобранске опреме, узоран морал
сваког појединца и војнички колективи за пример.

Драгутин Матић, познат као Око соколово, најпознатији је српски војни извиђач. Он је рођен 10.
јануара 1888. године у Калетинцу на обронцима Суве Планине. Учествовао је у свим борбама
српске војске од 1910. године до краја I светског рата. Познат је по својој фотографији која је
обишла свет. Умро је 1. јануара 1970. године у родном селу.

Милован Илић Минимакс (Липница, 5. новембар 1938. – Падова, 9. фебруар 2005.) био је југосло-
венско-српски радио и ТВ новинар. Постао је познат као водитељ радио програма „Минимакс―. Овај
програм се емитовао, на „Радио Београду―, седамдесетих година прошлог века суботом пре подне
од 8 до 12 сати. „Минимакс― је била једна од првих емисија у којој је било доста забавне музике, а
његова крилатица из најаве емисије је била „минимум говора максимум музике―. Био је један од
првих неконвенционалних водитеља који је поред класичне најаве убацивао вицеве, доскочице и
џинглове.

Еуген Савојски (нем. Eugen von Savoyen; Париз, 18. октобар 1663. – Беч, 21. април 1736.) је био
кнез, аустријски војсковођа и државник. Потомак је споредне линије савојске куће. Студирао је
математику и природне науке. Ступио је у аустријску војску након неуспелог покушаја да буде
примљен у француску армију. Истакавши се у рату против Турака код Беча, Пеште и Београда и
против Француза у Пијемонту постао је генерал, а 1693. и фелдмаршал. Од 1703. до смрти био
је председник Дворског ратног савета. Био је исто толико способан државник и политичар колико и
војсковођа, па је имао велики утицај на вођење послова у Аустрији прве половине 18. века.
Војислав Лубарда (Рогатица, 17. јун 1930 — Београд, 13. октобар 2013) био је српски књижевник,
романсијер, члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Срп-
ске. Као књижевник се прославио романом „Преображење―, који је издао 1979. Добитник је НИН-ове
награде за најбољи роман 1989. године, за роман „Вазнесење―. Преминуо је у Београду 13. октобра
2013. године.

Станислав Краков (Крагујевац, 28. март 1895. – Сен Жилијен, 15. децембар 1968.) био је српски
официр, новинар, књижевник и филмски редитељ. За време немачке окупације у Другом светском
рату, подржавао је режим свог ујака генерала Милана Недића и био је уредник недићевских новина
Ново време и Обнова. Одликован је Орденом белог орла са мачевима 4. степена, двема златним
медаљама за храброст, Албанском споменицом и Крстом милосрђа. Осим тога био је официр
румунске круне. У својој аутобиоргафији је забележио да су га житељи два места у Југославији
прогласила за почасног грађанина, „а једног чак дало моје име једној својој главној улици―. Затим
наводи: „добио сам осамнаест одликовања, од којих су пола ратна, и добио сам три смртне
пресуде―. Наводи да је у једној енциклопедији пре рата наведен као „велики јунак ратова―, док је
после Другог светског рата постао „народни непријатељ.

Операција Хелијард (Операција Ваздушни мост) је највећа акција спашавања савезничких снага
иза непријатељских линија у Другом светском рату изведена у Србији. Спашавање савезничких
пилота изведено је од стране авијације САД у сарадњи са Југословенском војском у
Отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића. Четници су на тај начин спасили више од 500
савезничких пилота, које су Немци оборили изнад Југославије. Највећи број пилота је евакуисан са
импровизованог аородрома у селу Прањани 1944. године. У америчким војним круговима ова
спасилачка мисија позната је као: Operation Halyard. Операција Ваздушни мост сматра се за једну
од најуспешнијих спасилачких мисија иза непријатељских линија у историји ратова.

Душан Прелевић (Београд, 11. новембар 1948. – Београд, 28. јул 2007.) био је српски рокер, писац
и сценариста. Музиком је започео да се бави професионално 1965. године. Био је члан следећих
музичких састава: Оркани, Јуниори, Силуете Томија Совиља и Визије. Од 1968. године је
члан Корни групе. У групи остаје само неколико месеци, када га замењује Далибор Брун. Са њима
је снимио песму „Човек и пас―. Потом започиње његова солистичка каријера. На Београдском
пролећу 1970. године изводи композицију „Да л’ постоји она коју сањам―, а на Омладинском
фестивалу у Суботици за песму „Кажу― добија награду. Био је члан Удружења џез музичара.
Снимио је неколико плоча, писао је текстове за рок и џез композиције, а у Атељеу 212 је играо и
певао у мјузиклу Коса.

Вујадин Бошков (Бегеч код Новог Сада, 16. мај 1931 — Нови Сад, 27. април 2014) бивши
је српски фудбалер и фудбалски тренер. Спортски центар у Ветернику крај Новог Сада од 1996.
носи његово име. Играо је у средњем реду. Као играч је одиграо 57 утакмица за југословенску
репрезентацију. Највећи успех као тренер доживео је 1990. године када је освојио Куп победника
купова са Сампдоријом. Такође је 1981. са Реал Мадридом дошао до финала Лиге шампиона.
Осим тога је као тренер освојио првенство Шпаније, два пута шпански куп, једном првенство
Италије и два пута италијански куп, те једном првенство Југославије.
Преминуо је 27. априла 2014. a сахрањен је три дана касније на гробљу у Бегечу код Новог Сада.

Војислав Воја Танкосић (Руклада, 28. септембар 1880. – Трстеник, 2. новембар 1915.), познат
као Војвода Танкосић, је био мајор српске војске, четнички војвода, један од оснивача Црне Руке и
учесник најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајскога преврата 1903. до Сарајевскога
атентата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима.
Дијана Будисављевић дјевојачко презиме Обексер (нем. Obexer; Инзбрук, 15. јануар 1891. – Инз-
брук, 20. август 1978) је хуманитарка аустријског поријекла која је током Другог свјетског
рата спасила 15.336 дјеце из усташких логора смрти у Независној Држави Хрватској. Деца коју је
покушавала да спасе, су била углавном српска са Кордуна, Козаре, хрватских и босанских
села. Ова акција је била једна од најтежих и по броју спасених најобимнијих хуманитарних акција
везаних за концентрационе логоре у Другом свјетском рату. Умрло је 3.254 дјеце, током спасавања
или одмах по напуштању логора, исцрпљено тортуром, глађу и болешћу, док је више од 12.000
избављене деце преживело рат.

Небојша Поповић (Ириг, 8. фебруар 1923. – Београд, 20. октобар 2001.) је био кошаркашки играч,
тренер, репрезентативац и дугогодишњи функционер у кошаркашком спорту. Један је од твораца
кошаркашке секције Црвене звезде и предводник генерације која је освојила 10 узастопних
шампионских титула Југославије.
Небојша Поповић је најзаслужнији за велику експанзију кошарке у бившој СФРЈ. Својевремено
дугогодишњи генерални секретар ФИБА Борислав Станковић рекао да је „Небојша Поповић био
покретач свега―, а један од наших најбољих и најтрофејнијих тренера свих времена Ранко
Жеравица „да је Небојша Поповић отац Југословенске кошарке.

Симон Визентал (нем. Simon Wiesenthal; рођен 31. децембра, 1908. у месту Бучач Аустроугарска,
на територији која је данас део Украјине; преминуо 20. септембра, 2005, у Бечу) највише је познат
по прикупљању информација о нацистичким ратним злочинима како би им се судило. Сам Визен-
тал је преживео Холокауст: Био је интерниран у више концентрационих логора, али га је ослобо-
дила америчка војска 1945. Године 1977. је основао Центар Симон Визентал, меморијални центар
о холокаусту, као и документациони центар посвећен проналажењу нацистичких ратних злочинаца.
Чедомир Попов (Меленци, 15. март 1936 — Нови Сад, 8. јун 2012) био је српски историчар,
члан Српске академије наука и уметности и почасни председник Матице српске. Осим у Матици
био је активан и у другим установама науке и културе. Поред осталог био је председник
Самоуправне заједнице за научни рад Војводине, а од 1985. до 1989. главни и одговорни уредник
Југословенског историјског часописа. Од 1994. до 2002. био је председник новосадског Огранка и
члан Председништва и Извршног одбора САНУ. Руководио је многим научним пројектима, а већ
више од десет година руководилац је капиталног пројекта Матице српске Српски биографски
речник. У Српској академији наука и уметности водио је радну групу за израду Азбучника Српске
енциклопедије.

Драган ДОЛАМИЋ, председник београдског одбора Српске лиге

%d bloggers like this: