НАЦИОНАЛНА АСОЦИЈАЦИЈА ЗА ОРУЖИЈЕ СРБИЈЕ: ЗБОГОМ ОРУЖЈЕ ?

Свакодневна прича о Европским вредностима, заснива се на жељи, да се што пре приближимо Европској унији, као демократски најмодернијем облику удруживања народа. У вези са тим, и закони које доносимо, требали би бити у складу са законима земаља Европске уније, поготово у области људских (грађанских) права и приватне (личне) својине.

Untitled-1

Нови Закон о оружју и муницији, који је већ скоро годину дана на снази, најављиван је као модеран, подстицајан за легално набављање и држање оружја, примерен Европским законима и правима грађана. Међутим, када је угледао светлост дана, испоставило се да је Закон рестриктиван, пун мањкавости и недоречености и да нема везе са грађанским слободама  и директно задире у приватну својину.

Не улазећи у то ко и како је писао закон, пошто о томе треба да мисле они,  који су тамо неком поверили писање тако важног закона, очигледно је да је закон писан на основу предпоставки, да су сви садашњи и будући власници легалног оружја, људи који ће сигурно једног дана учинити кривично дело. Где нестаде уставно право на презумцију невиности, до момента док се не докаже кривица? По важећем закону, садашњи и будући власници оружја, разним потврдама и уверењима морају доказивати да су исправни грађани овог друштва, а још ако и комшија каже неку лепу реч о њима, можда ће и добити дозволу за набавку оружја или задржати оно које већ имају. Е сад, ако су већ проверени по свим основама, чему онда потреба за додатно малтретирање, које чак ни овај рестриктивни закон није предвидео.

photo_2017-02-08_10-35-34

Пример: приликом замене оружних листова мимо закона је тражено од власника оружја, који су исто набавили пре 1999. године, да накнадно, без обзира на стечено право, завршавају обуку у руковању ватреним оружјем. Приметно је, да иако је донет у циљу смањења нелегалног оружја, ЗОМ се искључиво бави, смањењем легалног оружја код грађана.Процедуре и материјална давања, која се траже од грађана, ако желе поседовати легално оружје, изузетно су дестимулативне, а резултат тога, биће пораст илегалног оружја, без обзира на законске последице. Резултати предходне две легализације су најбољи показатељ колико су грађани, под овим законом, спремни да се одрекну илегалног оружја. Свака прохибиција, рађа криминал у материји коју прохибише. Сходно томе, само либералан закон, може допринети смањењу илегалног оружја код грађана. Зар то није у интересу државе?

Можете ли замислити, колики је циник  био онај, који је измислио термин оружје за личну безбедност, мислећи на пиштољ или револвер, који по закону, мора бити закључан у каси, са кључем од касе сакривеним у неки запећак, да не би био доступан неовлашћеном лицу. И у крајњој линији, шта неког брига, како грађанин чува своју приватну имовину, коју је купио својим новцем а не новцем државе, која себи даје за право, да му налаже начин чувања. Али ту није крај, неко  се сетио, како би било баш згодно, да на ту категорију оружја удари и порез. Озбиљна идеја, па је и порез озбиљан у нивоу са порезом за омању кућу, на периферији неког града. Како је могуће, да грађанин који већ плаћа кроз остале порезе полицију и војску, плати додатни порез за своју безбедност на оружје за личну безбедност. Од кад се то безбедност опорезује? Како је могуће да ни у једној земљи ЕУ таквог пореза нема и никоме не пада на памет да га уведе? Биће ипак, да они немају појма, или можда чувају демократске вредности и џеп својих грађана.

По садашњем закону, власник оружја је дужан, да га чува искључиво на адреси, која му је уписана у личну карту. На основу важећег устава, грађанин има слободу кретања и привременог или сталног боравка на територији Републике Србије. Значи ако власник оружја поседује нпр. викендицу у којој би желео да проведе, рецимо 3 месеца, он не сме оружје пренети на ту локацију, пошто по другом закону, не може да има две адресе становања. У тој ситуацији постоје две опције, прва, да остави оружје на адреси сталног боравка и да се сваки дан моли Богу, да му нико неће обити кућу и однети оружје, за шта ће и у том случају одговарати, или, да кршећи закон,  пренесе оружје са собом. Овде се ограничава  право коришћења приватне својине, са којом власник може да располаже како жели. Власник је дужан да брине о свом оружју, на за њега најбољи и најбезбеднији начин, а не на начин који му неко прописује, а злоупотреба ће у сваком случају бити санкционисана, без обзира где се оружје налази. Оружје се везује за лице (власника) а не за објекат у коме то лице борави.

Ипак, највећи проблеми у примени ЗОМ-а, настају код референата запослених на пословима оружја у полицијским станицама.  Готово свако од њих, част изузецима, тумачи закон на свој произвољни начин и то увек на штету грађана. У свом бирократском духу, заборављају да су они сервис грађана и да тај хлеб једу, управо захваљујући грђанима из чијих доприноса и пореза добијају плату. Њиховим нестручним чињењем (не чињењем),  оставјају утисак непрофесионализма и тиме стварају слику несугласја процедуре која треба да важи  идентично на територији  целе државе, наносећи  тиме штету градјанима, правним лицима и трговцима оружја, државном буџету а самим тим  директно крше Закон. Опет, част изузецима.

      Срећом, на неке од стварно нелогичних чланова закона и правилника, реаговали су министар здравља као и министар полиције и променили спорне одредбе. И ту проблема нема. На оправдане примедбе реагују и људи из МУП-а и у ходу их решавају од случаја до случаја. И ту срећом нема проблема, али зашто је потребно потезати врх МУП-а, због тога што неки службеник не поштује закон, тј. примењује га произвољно по властитом нахођењу. Резултат таквог понашања је и драстично смањен број захтева за набавку оружја, а самим тим и мање новца у државној каси, из које управо ти службеници примају плату.

Новим Законом о оружју и муницији, укинута је, из врло нејасних разлога,  категорија трофејног оружја. Сви власници таквог оружја дужни су до 05.03.2017. године да: пререгиструју пиштоље и револвере у оружје за личну безбедност,  ловашке пушке и карабине у ловачко оружје, малокалибарско  у спортско оружје, или да га у преосталом законском року онеспособе, или отуђе, или предају без надокнаде у корист Републике Србије.

Они који се одлуче, да пререгиструју трофејно у неку другу категорију оружја, дужни су да: положе обуку за безбедно руковање ватреним оружјем, прибаве лекарско уверење, уверење да се против њих не води истражни поступак, потврду ловачке организације о чланству (за лов. оружје), потвду спортске стрељачке организације (спортско оружје), или да дају необорива уверавања о угрожености живота (врхунац глупости) за држање оружја, за личну безбедност. Све горе наведено, подразумева одређена финансијска давања, која често прелазе вредност оружја.photo_2017-02-08_10-36-09

При томе, досадашњи власници трофејног оружја нису користили ни ловачко ни спортско оружје а по најмање оружје за личну безбедност, пошто за иста, нису могли да набављају муницију, па је сигурно, да и ако пререгиструју оружје, они га неће ни користити.

Када је у питању стартно, сигнално и гасно оружје, ту се законодавац опет бави претпоставком, па је измислио нови термин – конвертибилно. Када је у питању оружје намењено цивилној употреби, у Европи и остатку Света, под појмом конвертибилног оружја, сматра се оно ватрено оружје, које се може, помоћу оригиналних, фабрички произведених делова, без интервенције стручног лица (оружара) и без употребе алата, преобратити (конвертовати) из једног калибра у други. Ако је све то тако, а јесте, како је онда могуће да стартно оружје буде конвертовано, кад оно нема калибар, тј. пројектил, и кад нико у свету не производи оригиналне делове са којима би се та направа могла конвертовати у нешто што може да испаљује пројектил. У складу са тим, потпуно је небитна претпоставка да се нешто може преправити, пошто се и водоводна цев може преправити да испаљује пројектил, плинска боца за домаћинство може се преправити у бомбу, и тако у недоглед.

У озбиљним земљама, ловство представља врло успешну привредну грану, која у велико утиче  пуњењу државне касе. Једини алат за лов је оружје, па се поставља питање, на шта ће личити Српско ловство за коју годину, када маса садашњих ловаца, због репресивног закона, престане да се бави ловом. Због истог тог закона, нових ловаца ће бити све мање, па ће и приходи од ловства бити минимални у државној каси. Да ли је законодавац мислио о томе?  Очигледно није, или га је било баш брига, по систему “после мене – потоп”.

Процена је, да у Србији од производње, промета и продаје оружја, муниције и опреме, живи око 20.000 грађана. Законодавац је морао да зна да се уз једну продату ловачку пушку, прода и ремник, футрола, пар ловачких чизама, ловачки шешир, ловачка одећа… И ту није крај, онај ко је набавио ловачку пушку, набавиће и ловачког пса а уз пса иде и кућица за пса и храна, ангажовање ветеринара… Дали је то све? Е па није, ловац полаже ловачки испит, плаћа чланарину ловачкој организацији, одрађује обавезне ловачке активности (које нису одстрел дивљачи). Једном речју оплемењује себе, друштво и природу, мало ли је? У овом кратком приказу јасно је да само једно ловачко оружје повлачи низ других трошкова од којих користи имају, поред тговца и произвођач оружја и произвођачи пратеће опреме, одеће и низ других… а сама држава има користи од свих. У развијеним западно европским државама, ове чињенице су одавно препознате, па се производња оружја и опреме стално унапређује и стимулише, на задовољство државе и њених грађана. Наравно, колико су њихови закони о оружју либерални, не морамо посебно истицати.

Ступањем на снагу новог ЗОМ-а, драстично је опао промет, па су многи привредници присиљени да отпуштају раднике. Падом промета, мање је и прихода од ПДВ-а, од царина и других доприноса у џавној каси, али очигледно да законодавац није о томе размишљао, да јесте, не би донео овакав закон. Страхује се, ако се овакав тренд настави, да би произвођачи и трговци оружја, муниције и опреме, ускоро могли да ставе катанац на своју делатност, чиме ће хиљаде грађана али и држава остати без прихода. Али кога је брига за то, важно да том неком, кога би требало да буде брига, плата редовно леже на рачун. Стиче се утисак, да се успоравају  напори Владе, да учини пословање и привреду ефикаснијом и продуктивнијом, као и запошљавање нових радника.

Али погледајмо, како ЗОМ утиче на безбедност грађана и државе. У времену, када екстремни тероризам узима маха, убијајући стотине недужних цивила широм Европе и када Европске земље, препоручују грађанима да се наоружавају, у нашој земљи доноси се закон који директно стимулише разоружање. У Швајцарској је, на препоруку начелника генералштаба, у року од годину дана, удвостручен број оружја код грађана, па тако се цени да је 55% Швајцараца легално наоружано, у Немачкој је тај проценат 47%, у Француској 42%, у Аустрији 40%  и чека се, на поједине комаде оружја по 2 месеца, због несташице. Ако проценте претворимо у људе, то значи да 40 милиона Немаца поседује легално оружје, 30 милиона Француза, 4 милиона Швајцараца и Аустријанаца. Србија, која има становника исто као  Швајцарска или Аустрија има једва 550.000 или  8% власника легалног оружја. Оружје у власнишву грађана, представља претњу терористима али и евентуалном агресору, па тако у земљама које то препознају и закони о оружју су либералнији. Недавно је у Чешкој покренута иницијатива за промену Устава и да се донесе  закон који дозвољава грађанима, без правних последица, употребу оружја према терористима. У Србији није могуће, без правних последица, употребити оружје, чак ни према насилном упаду у властити дом, где је угрожена лична безбедност и безбедност укућана. Коме је у интересу, да грађани Србије буду слабо легално  наоружани?

На ово питање, можда треба потражити одговор од разних светских и белосветских организација, које располажу фондовима од неколико милиона евра, е небили “душебрижно”,  под изговором сузбијања нелегалног оружја, мало више “уштинули” и од легалног, чиме би оправдали своје постојање, пред својим налогодавцима. И док у земљама одакле долазе или где им седе финансијери, сваки други грађанин поседује оружје, они на Србији тренирају строгоћу. Та веома активна организација је СЕЕСАЦ са канцеларијом у Београду, у Булевару Зорана Дјиндјића, чији назив представља скраћеницу од речи Соутх Еаст Еуропе Смалл Армс Цонтрол – контрола лаког оружја у југоисточној Европи. Ова организација ради под окриљем УНДП (Програм развоја УН), а тесно сарадјује са НАТО и ЕУ, што се може видети и на сајту СЕЕСАЦ-а, као и да раде у складу са одлукама и инструкцијама ЕУ и НАТО. Према вестима објављеним 24.12.2016. на сајту СЕЕСАЦ-а, завршен је двогодишњи период имплементације одлуке Савета ЕУ везано за РАЗОРУЖАЊЕ И КОНТРОЛУ ЛАКОГ НАОРУЖАЊА у југоситочној Европи (балканске државе), у који програм је у периоду од 2014-2016. године уложено преко 5 милиона евра! У истој вести је објављено, да је донета одлука, да се и даље настави разоружавање у овом региону Балкана у периоду 2017.-2019. и за то уложи додатних 6,1 милион евра!

photo_2017-02-08_10-35-41

Ако већ желе, да се Србија реши нелегалног оружја, зашто од тих силних милиона не финансирају откуп нелегалног оружја (примењује се у целом свету), по макар, симболичним ценама. Али то им не пада на памет, лепше је да у медијима стално причају о стотинама хиљада нелегалног оружја (како су само успели да преброје) и да на основу те приче лепо живе. Свесни да не могу битно утицати на смањење нелегалног оружја, које се захваљујући новом ЗОМ-у сигурно неће смањити, ударили су по легалним власницима оружја.

Њима на руку иде и медијско спиновање (можда и финансирано), по коме се непрестано сатанизују и вређају сви легални власници оружја. У жељи за сензационализмом, том вечитом водиљом нестручних и неспособних “новинара”, јавно се у медијима објављују произвољни и нетачни подаци о количини оружја код грађана, где се у исти кош трпају легална и нелегална оружја. Тиме свесно а најчешће из не знања, обмањују јавност, дајући аргументе злонамернима, да упиру прстом на Србију, као нај наоружанију земљу у Европи.

Све то и још много тога, тишти власнике легалног оружја, произвођаче, трговце, ловачке и спортске организације, који се свакодневно јављају НАОС-у са молбом за помоћ или савет. Решење лежи у иницијативи за хитну промену појединих чланова закона и пратећих правилника, од којих неки још нису ни донети (правилник за пуњење карабинске и пиштољске муниције). Међутим за то треба добра воља надлежних, који су и сами увидели одређене недостатке ЗОМ-а, али и скупштинска процедура. Надајмо се, да ће имати разумевања, према 550.000, грађана гласача.

НАОС –  НАЦИОНАЛНА АСОЦИЈАЦИЈА ЗА ОРУЖИЈЕ СРБИЈЕ