„Млади и екстремизам“

Међународна конференција „Јалта – Потсдам – Хелсинки – Београд: У трагању за безбедним светским поретком“

Поштовани председавајући,
Поштоване колегинице и колеге,
Ваше екселенције,
Даме и господо,

Свет који се данас ствара пред нашим очима, није свет у коме смо одрастали. Напредак човечанства у науци, култури, уметности и образовању је на највишем нивоу. Прогресивне идеје и модерне технологије су човека довеле у готово супериоран положај у односу и на саму природу. Носиоци највећег дела прогреса су данас управо млади људи. Они стварају нове вредности, нове идеје, свету дају нову енегргију.

Међутим, у сенци ових процеса, прогресивних идеја, и креативних појединаца, налазе се млади који на маргинама друштва креирају десктруктивне покрете, идеје и идеологије.
Свет, растрзан између ове две стварности, нестаје пред нашим очима.

Да ли ће младост света изабрати универзитете, или терористичке кампове за обуку? Да ли ће се спортом бавити на терену, или са трибина водити организоване криминалне групе? Да ли ће итернет користити као неисцрпан извор информација потребних за образовање и едукацију, или као полигон за хакерске и терористичке нападе? Ово су, поштоване колегинице и колеге, суштинска питања од којих данас зависи будућност наше планете.

mladi_i_ekstremizam-2

У традиционалном друштву, какво је и наше, омладина као посебна друштвена група није постојала, јер је укључивање у сферу рада започињало већ у раном детињству, а деца су аутоматски посматрана као одрасле особе, чим би почели да зарађују за живот. Развојем технолошког друштва јавља се потреба за све квалификованијом радном снагом што доводи до масовног школовања, тј. одгађања уласка младих у свет рада. „Baby boom“ у САД-у, после Другог светског рата, довео је до јачања младих као друштвене категорије и до рађања низа покрета и супкултура младих.

Ипак, велики број младих, остао је изгубљен у међупростору, између хтења и морања, између образовања и присилног рада, између прогресивних покрета и идеја, и ретроградних схватања и понашања. Најчешћи кривац за такву ситуацију нису млади, већ државе и организације које свесно или не, пропуштају прилику да едукују, запосле и усмере младе људе. Примера је пуно.

Бесплатно образовање данас не значи и бесплатне уџбенике, бесплатне пријаве испита, бесплатна средства за рад. Универзитети су данас компаније, а не друштвено одговорне институције које свој рад уподобљавају тржишту капитала, а не тржишту знања.

Појединци који и успеју да заврше факултете суочени су са огромним препрекама у проналажењу запослења. Приватни послодавци траже радно искуство, а оно се негде претходно мора стећи. Поствља се питање како? У државним институцијама је присутан непотизам, страначко запошљавање и негативна селекција кадрова.

Држава, која једина има механизме да успоставља принципе и одређује методе, делује незаинтересовано да успоставини позитивне примере, да стандардизације образовање, пружи шансу младима за рад и запошљавање.

Било би погрешно рећи да су само државе криве за овaкво стање. Своју улоги имају и организације невладиног сектора, али и међународне институције и специјализоване агенције, војни савези и угледни појединци. НАТО пакт, као организација која је исцрпела своје оснивачке прерогативе, у савременом свету своју активност је у потпуности усмерила на спутавање нарастајуће моћи Русије, занемарујући живу активност терористичких, екстремистички и фундаменталистичких организација на сопственој територији. Штитећи своја права на руским границамa, нису у стању да заштите своју децу у сопственом дворишту.

Све ово су услови у којима млади траже алтернативна решења, алтернативне методе, и алтернативне узоре.
Суочени са низом неповољаних економских, социјалних, културних и образовних фактора, млади своје понашање прилагођавају суморној реалности како не би били одбачени од средине, правећи компромис са масовном културом, лошим примерима и још горим изборима. У том понашању јасно су изражене две крајности: незнање и незаинтересованост. Отуда и она анегдота о два студента која су, скраћујући време на предавањима, заподенули некакав философски разговор, па је овај први шеретски упитао оног другог „Је ли, Бога ти, шта је горе, незнање или незаинтереосваност?“ а овај му готово лаконски одговорио „Не знам, а и не занима ме“.

Школе без знања, омладина без свести, друштво без циља, појединци без идеје и држава без мисије… све су ово идеални услови за развој и оснивање разних екстремних идеологија, које младима нуде радикалне, често деструктивне идеје, користећи њихову енергију, младост и жељу да буду прихваћени и препознати од средине. Вршећи тако у групи кривична дела, дела антисоцијалне и антицивилизацијске природе, ови млади људи не налазе за сходно да сагледају сву погубност свог поступања, јер деловање у групи за њих значи алиби пред сопственом савешћу.

Јасна спона између младих и екстремизма, је идеологија. Радикалне верске идеологије, фашистичке идеологије, десничарске и фундаменталитичке идеологије, екстремне либералне идеологије.

mladi_i_ekstremizam-1

Посебну пажњу бих посветио двема наизглед различитим, али у суштини истоветним идеологијама. Фундаменталним верским идеологијама које рађају тероризам, и екстремним либералним идеологијама које рађају хаос. И једнима и другима је циљ исти – слабљење државе, рушење друштвених вредности и уништавање самосвесног појединца (читајмо младог и самосвесног појединца).

Скорашњи догађаји у Паризу, показали су нам да млади људи, дубокоиндоктринирани искривљеним тумачењем ислама своје младе животе уништавају зарад туђих идеја, туђих планова и туђих патологија. Млади људи, лишени пажње породице и друштва, без перспективе и без јасно понуђеног пута од стране заједнице, усмеравају своју младу и бесконачну енергију у погрешном правцу.

Са друге стране, поједине организације које су финансиране из нетранспарентних извора са Запада, под велом невладиног сектора, воде прикривени рат са државама које се не уклапају у њихову неолибералну концепцију. Главни циљеви њихове борбе су породица, црква, образовање и војска. Јасно вам је да ова четири стуба на којима почива друштво, повезују млади људи. Управо зато они и јесу главна циљна група таквих екстремних либералних организација. У центру овог хибридног рата који воде поједине западне земље, данас се налази Руска Федерација. Од тога хоћемо ли се изборити за право да самостално уређујемо своје друштво, да га заштитимо од свих деструктивних деловања ових и оваквих покрета и идеологија, зависиће будућност свих нас.

Сви ти млади који се организују у навијачке групе које често имају криминални карактер, млади који бивају занесени и заслепљени идејама верског фундаментализма, млади који своје компјутерско знање користе као оруђе у рукама деструктивних појединаца и покрета… Сви ти млади људи нису и не смеју бити трајно изгубљени и отписани од друштва. Наш задатак и наша обавеза је да те младе људе, сваког појединачно ако је потребно, вратимо у организован и позитиван систем вредности, дамо им шансу да стварају, омогућимо им да буду препознати по ономе што јесу. Изгубимо ли битку да сачувамо сопствену младост, знајте, изгубићемо све остале битке које човечанству тек предстоје.

Захваљујем!

Никола М. Росић

%d bloggers like this: