Право на самообрану

Паришки масакр на болан и горак начин подсетио нас је на фактичку немогућност државе да осигура физичку заштиту својим грађанима. Упркос томе, владе нас већ годинама уверавају да је државни монопол над заштитом живота и имовине нешто због чега бисмо сви требали бити одушевљени. Ова пропаганда готово је једнако бесмислена као и она по којој бисмо се сви требали растапати од среће пред чињеницом да нам држава краде новац сваки пут када направимо неку добровољну трансакцију с другим човеком.

Језиво је и замислити ситуацију у којој су се нашли ти несретни Парижани: једна наоружана особа окупира простор на којем се налази неколико стотина људи који попут оваца пред клање потпуно беспомоћно проматрају како се по њима пуца из ватреног оружја. А шта су друго и могли урадити, док голоруки чекају да их полиција спаси и ослободи?

У хитним случајевима, полиција је бескорисна.

И управо ту долазимо до проблема, јер се у било којој хитној ситуацији – било да је реч о уличном нападачу, силоватељу, провалнику или фанатичном терористи – полиција показује као потпуно бескорисна. Не због тога што су невољни или неспособни, већ напросто због чињенице да време извршења злодела траје пуно краће од времена потребног да полиција дође на место злочина.

У таквим тренуцима једина шанса коју имате је да се одбраните сами, или да вам у помоћ притекне нека добра душа која се затекне у близини. А и једно и друго је немогуће ако су поштени грађани осуђени на голорукост пред наоружаним криминалцем. Ускратити људима приступ оружју за самообрану под изговором да је полиција ту да нас штитити је од прилике једнако апсурдно као када би држава забранила апарате за гашење пожара под изговором да су ватрогасци ту да гасе ватру.

Право на самообрану – темељно људско право

Прави проблем настаје онда када држава, у жељи да сачува свој монопол над применом физичке силе, активно одмаже грађанима да се заштите. Пре свега, ту су рестриктивни закони који поштеним грађанима знатно отежавају или понекад потпуно онемогућавају поседовање и ношење оружја. Уз то иде и целоживотна индоктринација о томе како нас држава штити и брине се за нас од колевке па до гроба, те нема никаквог разлога да се бојимо за сигурност док год брижна држава-мајка бди над свима нама. Резултат тога су грађани који нити су способни, нити су у могућности, нити су спремни преузети личну одговорност за сигурност своју и својих ближњих.

Право на самообрану темељно је људско право, које постоји од када је света и века. Тек појавом социјализма и етатизма у последњих стотињак година долази до рађања бизарне идеје да држава треба активно забрањивати људима да се бране од нападача, те да бисмо сигурност највреднијих ствари у животу у потпуности требали ставити у руке мајке државе. Овај начин размишљања посебно је присутан у државама које и иначе форсирају интервенционизам на сваком кораку, големе владине програме, социјалне мере, високе порезе и сличне институције које одговорност појединца пребацују у сферу јавнога.

Ово се не би се могло догодити у Швајцарској или Тексасу

Није ни мало случајно да економски јаке земље, чија друштва цене индивидуалност, капитализам и слободу, природно очекују од својих грађана да преузму одговорност за своју личну заштиту. Тако у Швајцарској готово сваки други пунолетни мушкарац поседује оружје, а у неким кантонима поседовање оружја је чак и законска обвеза. У исто време, реч је о једној од најсигурнијих земаља у Еуропи и свету, с врло ниским стопама криминалитета.

Или замилсите да се ситуација у Паризу неким случајем одиграла у Тексасу, америчкој држави која најозбиљније схваћа уставно загарантовано право на самообрану. Ствар би веројатно завршила са три мртва – од којих би један био терорист.

Од јалових састанчења нема ништа

Састанчења челника држава, сазивање разноразних већа и националних асоцијација никоме неће донети већу заштиту у кризним тренуцима, а још ће мање вратити у живот оне који су га изгубили чекајући да их спасу државни органи реда. Нажалост, у ситуацијама попут ове можемо се ослонити искључиво на себе и оне који су нам у том тренутку најближи.