Александар Ђурђев: Спас села

Свакодневно смо суочени са чињеницом да нам села у Србији одумиру, да се у 86 одсто њих смањује број становника, и да је око 1.200 села, која заједно заузимају површину једнаку територији Косова и Метохије, у фази нестајања. Ови подаци указују да у Србији годишње нестане један град величине Ивањице. Такође, по просеку година наше становништво спада међу најстарије популације не само у Европи, него и у свету. Готово у свим градовима и селима бележи се пад броја житеља, а у чак 200 села нема људи уопште, док у 173 сеоске школе на часове долази само по један ђак.

Дакле, ако се ускоро нешто озбиљно не предузме, демографи предвиђају да ће у наредних 15 година нестати свако четврто село у нашој земљи. Болна и поражавајућа истина каже да у 50.000 сеоских кућа више нико не живи, а у 150.000 неко од потомака долази само повремено.

То значи да овај импозантни стамбени фонд пропада, те у случају да неко и одлучи да се врати на село, неће имати где. Ко прижељкује овакву будућност Србије?! Наравно, нико ко воли своју земљу и ко се понаша озбиљно и одговорно према будућим поколењима. Ипак, похвално је што је наша држава препознала важност обнове и очувања сеоских средина и што је покренула иницијативу да се формира Национални тим за спас села, кога ће чинити представници Владе Србије, локалних самоуправа, Академијског одбора за село САНУ и задружних савеза Србије и Војводине, али и најеминентнији стручњаци из области науке, образовања, културе, здравства, спорта и сви који на очување села гледају као на прворазредни патриотски задатак.

Велике заслуге за ову идеју свакако припадају и министру Милану Кркобабићу, задуженом за регионални развој који је практично иницирао стварање једног оваквог тела. Како је министар Кркобабић нагласио, Национални тим за спас села има задатак да евидентира постојеће стање на терену с акцентом на рубна и брдско-планинска подручја, у циљу осмишљавања што сврсисходније политике за третирање тих крајева наше земље и адекватних законских мера.

А све с једним циљем – да се коначно стане на пут пражњењу сеоских средина, стварањем адекватних услова за живот њихових становника. Можда је у овом тренутку важно напоменути да имамо све предуслове да имамо развијена села, као што је ту случај у појединим земљама Европске уније. Потребно је само направити одговарајући национални план и одредити приоритете како бисмо постигли крајњи циљ – а то је да имамо жива села, јер без њих нема ни будућности Србије.

Пресудан корак ка оживљавању села је пројекат ревитализације задругарства у нашој земљи који је започет после дугих 70 година, што је био први корак ка спашавању руралних подручја. Интересантно је истаћи да је од средине 2017. године, када се започело са обновом задруга, до почетка 2019. године основано 340 нових задруга, а о каквом заокрету се ради најбоље сведочи податак да смо били земља, у којој се годишње гасило стотињак задруга. Дакле, помака има, померили смо са мртве тачке и направили смо озбиљан заокрет, од негативних биланса кренули смо позитивном узлазном путањом, прво са пројектом ‘’500 задруга у 500 села’’, а затим и са формирањем Националног тима за спас села.

Александар Ђурђев, председник Српске лиге

%d bloggers like this: