Марко Суботин: Што наследиш, то проследи!

Ова „прадедовска“ није никада престала да буде актуелна у држави Србији. Причао ми је о томе мој деда: „…земљу коју ти наследиш од свог оца, а коју је он наследио од мене, мораш проследити у наслеђе својој деци…!. Продати земљу је нешто најгоре што можеш учинити, јер земља је део нас, део нашег живота, део српске историје. Спасила нас је ова земља тежачка много пута од глади: народ, војске и државу. Запамти, земља се никада не сме продати, то је светиња“. Тако је говорио мој деда, паор, сељак о овој нашој, српској земљи.

IMG_20170414_111417

И тако је било вековима у назад. Све до појаве „демократије“, а са њом и до такозване приватизације. Тада је ово прадедовско правило о земљи, престало да важи.

Неко, коме је земља била само географски појам, неко ко није знао и схватао да је земља за сељака више од материјалног добра, да је то његова душа и његов понос, одлучио је да нешто, што није наследио и није његово – распрода.

Земља, у саставу комбината, предузећа, фирми, друштава, задруга, … износи се јавно, на пијацу, као роба за продају. И продаје се у бесцење.

Верујем да многи комбинати, предузећа, прерађивачки капацитети, задруге, … нису добро пословали. Неки су сигурно морали да се реструктурирају, реорганизују, па и приватизују и прилагоде новим условима и тржиштима. Неки од тих привредних субјеката сигурно нису добро пословали, али не могу и нећу да верујем да ни један од тих субјеката није ваљао и да су сви морали да се приватизују и затим сви – тотално униште. Хиљаде и хиљаде радника избачено је на улицу, на сеоску улицу. Са њима и њихове породице.

И није то била приватизација, јер су прадедовску земљу куповали неки белосветски „бизнисмени“, који њиву скоро да и нису видели и никада на њиви нису ни били, а за порекло пара којима су куповали стотине и хиљаде хектара их нико и никада није питао – одакле тај новац потиче ! Тако је чак и осведочени злочинац Бранимир Главаш ( преко „Србина“ ) купио преко 2.000 хектара српске земље у Раткову(?).

У Уставу Србије , члан 86. записано је да се јемче : приватна, задружна и јавна својина …. У катастру непокретности, као званичне својине и даље постоје : приватна, задружна, јавна-државна и – друштвена својина . Друштвена својина реално постоји, а Устав је не признаје. Како је то могуће ? Ивећина земљишта таквог облика својине је распродато ! Устав даље наводи да се постојећа „друштвена својина“ претвара, ….Устав наводи, али се та врста својине у тој такозваној приватизацији претворила у – приватну својину. „Друштвена својина“ је настала у доба Социјалистичког самоуправљања, кроз одредбе

Устава из 1974.године, у разним облицима ОУР-а, СОУР-а, … и тако остала до данас. По закону о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине сваки корисник оваквог облика својине је морао да уради попис и евиденцију оваквог пољопривреног земљишта до 31.12.1997.године. ( Значи : обавезно пре – тзв приватизације ), на обрасцима П-1 и Е-1 и са свом потребном пратећом документацијом у прилогу пописа ( купопродајни уговори, уговори о замени,… и сви остали докази о теретно-правним пословима којима је стечено власништво над земљиштем ).

У многим Комбинатима , ДП, ПИК, задругама, … који су користили пољоприврено земљиште – то никада није учињено. А земљиште је продато у току такозване приватизације и то у бесцење. Један чувени „бизнисмен“ у Србији је рецимо хектар земљишта плаћао само 307 евра. И ретко који од свих тих „бизнисмена“ је хектар платио  више од 1.000 евра.

У Србији, по подацима катастра, има 5,1 милион хектара пољопривредног земљишта.

У Војводини, коју сам детаљније проучавао, по документу РГЗ од марта 2007.године, постоји :

– Укупно 45 административних општина

– У тих 45 административних општина има 447 катастарских општина , а у свакој од тих к.о. је постојала најмање једна земљорадничка задруга, негде чак и неколико, са пољопривредним земљиштем у задружној и друштвеној својини. Скоро све те задруге, земљиште и остала имовина су – нестали. Сада је сво то земљиште постало приватна својина разних „бизнисмена“, који чекају да у Србији 01.септембра ове године, ступи на снагу одредба потписаног ССП где ће и странци моћи куповати пољопривредно земљиште. Идеална „прилика“ да постанемо надничари на сопственој земљи.

– У ванграђевинском рејону има : 2.073.377 хектара пољопривредног земљишта ( које се обрађује). Остатак је земљиште у грађевинском рејону.

– Структура својине у ванграђевинском рејону је :

1. – приватна 1.066.709 хектара

2. – државна 628.573 хектара

3. -друштвена 214.131 хектар

4. –задружна 97.964 хектара

Ово су подаци РГЗ, које је потписао и тачност података гарантовао, тадашњи директор РГЗ Србије проф.др Иван Р. Алексић, дипл.геод.инж. и ово је документ који сигурно постоји у архиви РГЗ Србије.

Приватизација креће по једном, а потом и по другом Закону о приватизацији.

Госпођа Верица Бараћ као председник Савета Владе РС за борбу против корупције је јасно, часно, често и конкретно указивала на лоше стране тзв „приватизације“ Савет за борбу против корупције се обратио Агенцији за приватизацију, где тражи од њих извештај о томе како је земљиште, као природно богатство могло и смело бити предмет приватизације.

Агенција за приватизацију је одговорила на поменути захтев, у коме је, поред осталог, врло јасно и децидно наведено : „ премет приватизације није чинило пољопривредно земљиште већ само предузећа са свим својим правима и обавезама„! Како је онда продато и смело бити незаконито продато преко 400.000 хектара земљишта ( друштвеног, задружног ) у приватизацији до сада?

Зашто је онда то дозвољено, ко је дозволио, ако се тврди да није предвиђено Законом ?

Зашто „неко“ то није спречио ? Зар се није морао поштовати Устав и Закон ?

Која приватизација се преиспитана ? Ако би се поштовало ово што сам горе навео ( а морало би ) , све досадашње приватизације се морају преиспитати. И свака она приватизација у којој је предмет приватизације било пољопривредно земљиште – морала би се поништити ! Зашто надлежне институције државе Србије то не чине ? Са којим циљем и намером ? Штите ли се тако интереси Србије, или инереси неког другог ?

У општини Т. тројица анонимних „бизнисмена“ купило једно ДПП, АД са преко 4.500 хектара пољопривредног земљишта у „друштвеној својини“, куповином акција на београдској берзи – без проспекта ( купци су тако знали шта купују ). Преводе то друштвено земљиште у „приватну својину“ делом кроз комасацију, делом преко пресуде Уставног суда. Сада се за тих 4.500 ха више и незна ко је власник, купци су поделили фирму, трагови су нестали, неко је добро зарадио,…држава зна, али ништа не предузима !? Ко је и када од надлежних органа проверио „купце“ : ко су, чиме се баве, одакле им милиони евра одједном у кешу за куповину толике земље, како су укњижили купљено, … Купци, за које нико и никада није помислио да могу имати толике милионе евра, … али…

Купци купе, продавци продају, суд овери купопродајни Уговор на основу личних карата купца и продавца, катастар на основу „овере суда“ укњижи. Пример : продавац је представник задруге, продаје неколико хектара ( или неколико стотина хектара) земљишта са обликом својине „задружна својина“ али у уговору се наводе само бројеви парцела и њихова површина, после судске овере без провере садржаја уговора, катастар без провере основа и права, уписује купцу нови облик својине – „приватна својина! !!! И готово, више никада те задружне земље – нема. Значи : суд и катастар су због „нечињења“ дозволили незакониту промену обима права и облика својине ! Како, ко је то допустио и зашто ?

Тако је у Србији продата огромна количина пољопривредног земљишта и нико није реаговао. Како је продато, ко су купци, чиме се баве, како су и где регистроване фирме купаца, која им је делатност ( неки су регистровани у АПР Србије, а неки по некаквим острвима у свету ) , које је порекло новца купаца…

Тачно је прописано како, када и под којим условима се врши укњижба купопродаје земљишта и како катастар поступа, али, … Управа за пољопривредно земљиште министарства пољопривреде РС, којој сам се обратио неколико пута, децидно ми је одговорила : не може се мењати – обим права и облик својине! Не може, али то је масовно чињено. Зар нема нико ко је то могао и морао да спречи ?

У другом случају, ДП које послује позитивно, од стране стечајног судије се свесно одводи у стечај, затим се некаквом „одлуком неформалне групе, без печата, писаној руком“ ово предузеће припаја ( са 241 хектар земљишта „задружне својине“ ) ,неком другом ДП којесе уопште не бави пољопривредном производњом . То ДП потом купује познати „бизнисмен“ на новосадској берзи за око 180.000 евра, на седам годишњих рата. Сазнаје након куповине ( а вероватно и раније ) за постојање 241 ха пољ.земљишта и продаје гакао лично власништво, за више од милион евра !!! Нико у надлежној општини не реагује иако су неколико пута упозорени у писаној форми, уз приложене доказе ДП о власништву над том земљом. !? Бизнисмену дошло „чисто“ преко милион евра ! И која је корист државе у овој „трансакцији“?

Пароле пред изборе : село наше насушно, враћање младих на село , стварање земљорадничких задруга, …и на крају једно велико ништа.

Скоро свако село у Србији је некада имало задругу, односно било је само у Војводини преко 400 задруга ( у 447 к.о. ), све се производило и продавало, кооперантски односи, …куће пуне деце, школе по селима пуне ђака, … Какве задруге сада могу да се оснивају ? Која и чија имовина би сада чинила ту задругу ?Бизнисмени који су купили огромне количине земље, такве задруге – не занимају ! Нови Закон озадругама не подстиче задругарство, напротив! Сиромашни сељак нема шта да унесе у задругу, нема заинтересованих оснивача, сељак нема институције којој може да се обрати и која хоће да му помогне. Министар пољопривреде 5. или 6.децембра 2016.године, помиње у Скупштини Србије на усвајању буџета за 2017.годину да је „по новом Закону о задругама формирано 80 нових задруга“.

Неколико пута помиње и подвлачи значај формирања задруга као најбољи начинудруживања сељака. Која имовина може бити „заједничка“ како наводи , повољносткуповине репроматеријала по повољним ценама… И кључни „значај задруга“ се помињевећ петнаестак година, а скоро све задруге које су постојале и спашавале село и сељака су – „приватизоване“. Зашто се не преиспитају све приватизације и селима врати „задружно земљиште и мовина,… ( стари Закон о задругама је у члановима 95-97 то предвиђао, али локална самоуправа и Министарство финансија нису хтели да уваже аргументе и врате ту имовину). Нека се сељацима у селу да на коришћење иста она количина земље која се по новим „Изменама и допунама закона о пољопривредном земљишту“ може дати заотварање разних бизнис пројеката у количини хектара и на период како се наводи упоменутом Закону. Нека та земља буде дата уз услов да се у селу формира задруга са правом коришћења тог државног земљишта.

И млади ће се враћати на село, сигурно ће се враћати !

Локална самоуправа сада има широка овлашћења за давање у закуп, посебно по основу „права пречег закупа“ ( 1 ха по грлу стоке ) и најновије закуп „инвеститорима“ 300 хектара, на 30 година (?). ССП, потписан 29.априла 2008.године ( потписао Ђелић ), у коме одредба ССП о могућности продаје земље странцима ступа на снагу 1.септембра 2017.године. Устав то не дозвољава, …за сада. Али, по члану 203. Устава, предлог за промену Устава може поднети најмање 1/3 од укупног броја посланика у Скупштини, или најмање 150.000 бирача. То је само одредба Устава, … која по потреби не мора ништа да значи и за дан се може мењати.

Цена 1ха обрадивог земљишта у ЕУ кошта од 20-70.000 евра ( нпр у Италији је то 50.000 евра, у Данској је то чак 50-70.000 евра, али има лимит у тим земљама колико земље може да купи један странац ). Словенија је тако формулисала услове продаје земље странцима да странац практично ту земљу – не може да купи, мада то није изричито речено. Код нас цена земље на северу Војводине сад је већ чак 16-20.000 евра . Продавци су познати, а купци …ко то проверава ко и у чије име купује земљу, којим и чијим парама, …

Онај ко купи земљу, укњижи се као власник у катастру, може на својој земљи – приватној својини да ради и гради шта хоће, да доводи људе, раднике, пријатеље, земљаке, …„Продаваца земље“, ако их „купци“ униште конкуренцијом, јефтином производњом, кредитима, … биће све више и више и врло брзо постајемо – надничари на сопственој земљи.

Млади, који су са села заувек отишли у град, ће за велике паре, колико кошта 1 ха земље када ССП ступи на снагу, „врло радо“ продати „очевину и дедовину“, јер нису ничим „везани“ за земљу, као и многи бизнисмени, који су покуповали огромне количине земљишта у тој тзв приватизацији по цени од ( рецимо један од њих ) 308 евра, па до највише 1.000 евра по хектару и сада то земљиште имају у „приватној својини“ неколико десетина хиљада хектара.

Проста рачуница : купио 1.000 ха по 308 евра = 308.000 евра

продао странцу тих 1.000 ха по 50.000 евра = 50 милиона евра

Није ли то добра „зарада“,?

Али далеко било, ово је „само могући сценарио“ Србија такође још увек нема пописану осталу државну имовину, а Законом је 1995.године „друштвена „ имовина претворена Законом у „државну“ имовину, али која је то имовина не зна се тачно, нико до данас то није пописао и утврдио. Нешто је као и земљиште до сада сигурно постало „приватна својина“, посебно у градовима, на атрактивним ( читај скупим ) локацијама.

На пример : према подацима РГЗ , држава у свом власништву има преко 70.000 станова, док у Дирекцији за имовину има пописано мање од 20.000 станова. Објашњење је да грађани који су купили станове у државној својини ко зна када, нису још увек укњижили станове на своје име ( и вероватно тиме оштетили Србију за плаћање пораза на пренос апсолутних права ), ако је та теза тачна. Држава нас води „у светлу будућност“, у ЕУ, а остајемо без земље, некретнина, природних ресурса и богатстава ( руде, извора воде, нафте, гаса, … ), имамо екстремно богате и екстремно сиромашне.

У једно сам сигуран : обећаној ЕУ ови екстремно сиромашни не требају, за ове друге незнам и не занима ме.

Срећна ти будућност, Србијо на брдовитом Балкану !

Марко Суботин, председник одбора за Војводину Српске лиге

%d bloggers like this: