Александар Ђурђев: „Орање слободе“

 

Супротно уверењу да је академска, интелектуална, грађанска и културна елита чувар оних вредности које гарантују слободу и независност, истина је заправо супротна. На кратком повоцу егзистенцијалне нужности, сви побројани стубови неолибералне постпетооктобарске Србије су заправо најмање слободни.

FB_IMG_1450444742627-640x426

Условљени могућношћу да престанком финансирања буду лишени задовољења основних потреба, принуђени су да саображавају мишљење и сваку реч правцу из ког долази новац. Уз часне колико и ретке изузетке, оних који су остали верни сопственом интелекту, искључиво утемељеном на аскетизму и личној жртви, јасно је да егзистенцијална ограничења увећана апетитима, нужно намећу ограничења и у мишљењу, исто колико и у делању.

Очигледна лаж коју је поостпетооктобарска фирма уздигла на пијадестал једине истине, тврдила је да ће систем економских и политичких слобода осигурати људи који сами нису слободни. Реални колапс овакве бесмислице, када је наступио, дочекан је у тишини, јер као што погађате, нико се није усудио да обзнани очигледно, уплашен за будућност сопствене синекуре. Консензус апетита је временом постао консензус послушности, да би се на крају окончао консензусом отворене капитулације. Рафови супермаркета и шалтери банака данас откупљују највреднији човеков иметак слободе, ситнећи га у свакодневно преживљавање лишено сврхе и циља.

Последње упориште и последња слободна територија заштићена од оваквог понижавајућег условљавања било је и остало српско село. Од комунистичке револуције до неолибералне катаклизме, српски сељак најдуже је одолевао свим реформама и експериментима и редовно бивао проглашаван најопаснијим идеолошким непријатељем, управо због снаге да се одупре изнудама, те да задржи слободу мишљења и делања. Задовољавајући сам сопствене потребе, сељак истовремено и креира сопствену реалност у којој други закони не важе, сем његових. Килограм хлеба који произведе је просто килограм хлеба који ће појести, без обизира на цену пшенице у Француској, степен људских права на Куби или појаву нове револуционарне теорије феминизма у Канади.

За разлику од њега, степен лојалности просечног корисника урбане фавеле утврђује се на дневном нивоу, што у пракси значи да ако данас не демонстрираш пристанак, сутра не једеш. Нико ко је себи дозволио искуство живота у граду неће негирати да захтеви који се пред њега постављају постају сваким даном све немилосрднији, бруталнији све до граница бизарне гротеске, а из простог разлога, јер више нема слободне воље која би их одбила.

Дихотомија ова два модела уједно и наговешта разлоге данашњег нестанка српске државе. Живот на земљи и од земље није гарантовао само физички опстанак већ је градио карактер утемељен на снажном осећају самопоштовања и тежње ка слободи. Нестајањем села као биолошког резевоара државотворног човека који сам успоставља сопствене законе, нестало је разлога и за постојањем државе. Урбани конгломерат попут машине за млевење меса ефикасно затире сваку вољу, претварајући некада слободне људе у безобличну гњецаву масу, спремну да после амбалажирања буде на тржишту, уз храну за кућне љубимце продату оном ко највише понуди.

Тестирајући у историјском трајању оба модела, свака памет која је заслужила да се тако назове, без сумње ће признати супериорност оног утемељеног на слободној самодовољности. Није случајно да се у периду између Другог српског устанка и Првог светског рата одвија највећи успон српске државе, како онај политички и војни, тако и онај економски и културни. Треба ли уопште понављати чињенице економске демографије, која нас обавештава да су сељаци тада чинили 86.6% популације, са поседом готово исте величине, те да готово није било земљишних магната нити беземљаша.

Очигледна, а данас заборављена веза имеђу социјалне и политичке једнакости, као услова националне независности, нашим не тако давним прецима који су државу створили ни из ничега, била је потпуно јасна и природна. Право на поседовање земље било је чврсто везано правом на личну слободу, дакле неотуђиво, осим по вољи власника. Неповредивост поседа, самим тим и права на егизистенцију, била је уставна категорија. Устав Кнежевине Србије из 1869. године у члану 28. каже: „Обиталиште је Србина неповредно. Против воље домаћинове нико не сме у исто ући, ни истраживања по њему чинити, осим у случајима, законом опредељеним, и начином како закон прописује.“, док у члану 29. додаје: „Одузимање имања у име казне (конфискација) не сме бити“. Закон о судском поступку у грађанским парницама Кнежевине Србије, из 1865, гарантује минимум који се судским путем не може одузети по основу дуга, имајући у виду кућу, плуг, кола и стоку, хектар земље и храну до следеће жетве.

Колективна деменција која је поверовала обмани о линеарном историјском напретку, данас може само да сања о оволиком степену слободе. Хиљадама српских породица исељених из сопствених домова силом неолибералног лапота, ове законске и уставне одредбе делују митски и нестварно, мада су само десет генерација уназад биле нормалне и општеприхваћене. Пауперизован лумпенпролетаријат лишен не само нужне, већ било какве имовине, лишен је истовремно и свих политичких права. Уљуљкан у илузију партитократског парламентаризма, да гласањем о нечему одлучује, постао је погонско гориво сопственог сагоревања. Сељачка демократија једнаких и слободних газда, наравно није српски изум, већ плод хиљадугодишњих традиција о којој је говорио још Аристотел у свом делу „Политика“. Аристотел слободног човека као идеал атинске демократије смешта у средину, имеђу две непожељне крајности, коју са једне стране чине пребогати и размажени, који су „нити вољни, нити способни да се њима влада“ и са друге стране „они који су због оскудице, препонизни, тако да они не знају сами да владају, већ искључиво да се покоравају ропској власти,“ додајући да тако настаје држава коју искључиво чине силници и робови. У контексту Аристотелових речи треба тумачити последњи чин безумља, оличен у Споразуму о стабилизацији и придруживању (ССП), по ком ће Србија од 1. септембра 2017. године морати да дозволи продају пољопривредног земљишта странцима – тј. фирмама и појединцима из ЕУ. Прихваћен на иницијативу владајуће олигархије и уз ћутање понизне и обесправљне већине, имаће за последицу, губитак не само економског суверенитета, већ и последњег упоришта српског човека, који још увек разуме значење речи „слобода“. Будућност која следи једино би се могла описати одсуством будућности, јер неће преостати више нико достојан да у њој живи. За крај не би било на одмет, можда по последњи пут подсетити, да је у српском језику синоним за државу управо реч „земља“. Продати или издати земљу дословно означава акт издају државе, односно интереса сопственог народа. Две године пре потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању донет је нови Устав из кога је случајно или намерно, изостављен злочин издаје, који је претходном био обухваћен Чланом 51. Одбрана Републике Србије је право и дужност сваког грађанина.

Нико нема право да призна или потпише капитулацију, нити да прихвати или призна окупацију

Републике Србије или било којег њеног дела.

Издаја Републике Србије је злочин према народу и кажњава се као тешко кривично дело.

Устав Републике Србије из 1990. године.

Паметном довољно

%d bloggers like this: