Марко Радоњић: Сурова истина са којом ћемо, пре или касније, морати да се суочимо

Према Уставу Републике Србије Косово и Метохија је саставни део наше државне територије у оквирима суверене државе Србије.

Да ли је ово полазно уставно начело збиља одраз реалности и историјске ситуације у којој се као држава овога тренутка налазимо? Да ли је Република Србија заиста суверена држава или ипак морамо да признамо да се Република Србија налази под окупацијом? Да ли нам то говори да коначно требамо да отворимо очи и прихватимо реалност да се налазимо у јако тешком положају са тенденцијама даљег погоршања ситуације, и да ми сносимо највећу одговорност за то?

Истина је да Србија не контролише своју територију у целости! Ако узмемо у обзир Косово и Метохију, на њеној територији не постоји једна и недељиве власт о којој Устав говори, па стога, Република Србија није суверена држава.

Иако ми не прихватамо реалност, наш државни непријатељ у улози пријатеља наше државне власти нас овога пута веома конкретно уцењује.

Наиме, морамо да се одрекнемо Косова и Метохије да би нас примили у Европску унију, односно дошли смо до тога да директно траже од нас да се као народ постиђени, криви и погнуте главе одрекнемо свог идентитета и постанемо њихови робови.

Како је ово сурова истина са којом ћемо, пре или касније, морати да се суочимо, постаје јасно да ово није више питање о коме може или треба да одлучује државни врх иза затворених врата уз рујно вино и сочну јагњетину.

Суштина је да се налазимо надомак историјске прекретнице и питања о коме одлуку мора, треба и може да донесе једино народ, а народни представници да то омогуће и преузму највећи могући степен државничке одговорности по том питању.

Начелне опције су нам да прихватимо захтеве Немачке и ЕУ за директним или индиректним признавањем независности КиМ и продужимо аналним путем ка новим поглављима, или да престанемо да глумимо такозвану неутралност, отворимо очи и окренемо се Руској федерацији и својим реалним државним и националним интересима како бисмо закорачили путем просперитета у својој будућности.

Ако одлучимо да признамо независност Косова, реално можемо очекивати да ће по истом принципу следеће поглавље вероватно бити питање признавања Војводине и Санџака. Тако, кроз мање од десет година можемо се надати да ћемо на крају тог пута ипак ући, а нашој најнапреднијој српској деци онда можда моћи да понудимо радна места у немачким и италијанским фабрикама стационираних на територији београдског пашалука.

Зато је крајње време да разумемо и најозбиљније схватимо да смо реално угрожени. Морамо да захтевамо доношење транспарентне и јасне одлуке државног врха, односно одговорних народних представника којима смо дали мандат на изборима. Они су дужни да нам јасно одговоре: Које су нам опције? Да ли имамо избора? Која су решења која предлажу и да ли ће о томе одлучивати они или народ?

 

 

marko_radonjic_2015-10-16

%d bloggers like this: