МЛАДИ И УЗОРИ − ДРУШТВЕНО СТАЊЕ ЈЕДНЕ НАЦИЈЕ

Да смо пре једну деценију или две деценије питали младе шта желе да раде, одговори би били: учитељица, лекар, пилот, глумица. И данас се новим генерацијама поставља исто питање, али су се одговори драстично променили. И то је нормално, јер времена се мењају, а свака нова генерација носи другачији дух и поглед на свет.
Нова времена са собом доносе и нове узоре, а узори су ти који утичу на формирање личности младих. Некако смо током читавог живота осуђени да тражимо моделе на основу којих градимо своју личност, стичемо навике, знања, усвајамо моралне норме, бирамо своје професије.

Као основна ћелија друштва, породица би требало да буде први узор младом човеку. Ту, пре свега мислим, на родитеље, а велики утицај на младе имају и значајне особе из непосредног социјалног окружења и школе. Тако су се пре неког времена млади угледали на своје учитеље, професоре, најбоље ђаке из одељења. Млади су маштали о томе да постану писци, песници, доктори, пилоти, научници, све оно што би једна земља која хоће да иде напред морала да има.
А онда се нешто променило. Породица и школа губе утицај на васпитање младих, а њихову улогу преузимају личности са малих екрана које су стекле инстант-популарност, бавећи се свакојаким, нормалном човеку, сумњивим пословима. Окружени ратом, санкцијама, бедом, и културом која је наметала ,,све сад(а) и одма(х)”, праве вредности склоњене су у страну, а Србија и омладина су све више тонули у бездан.

Да бисмо схватили колико је друштвени проблем када млади немају за узоре успешне људе, који су знањем и трудом стекли славу и име, морамо упоредити ко се некада бавио политиком, а ко данас. Наиме, ако кренемо кроз нашу историју, можемо видети да су се некада на посредан или непосредан начин политиком бавили или политичаре и владаре саветовали: Иво Андрић, Лаза Костић, Слободан Јовановић, Бранислав Нушић, Вук Караџић, али И многи други који су радом, учењем и знањем стицали своје име и тиме на најбољи начин репрезентовали своју земљу и отаџбину. То су људи који нису живели од политике и од државе, него за политику и за државу.

Нажалост, последњих деценија сведоци смо да се политиком баве људи који нису довољно образовани и друштвено свесни коју одговорност имају, већ им је битнија лична корист и напредак од развитка сопствене државе и друштва. У тој њиховој борби да по сваку цену напредују свесно или несвесно, стварају се услове да се омладини промене узори. Важно је бити виђен, популаран и богат. Уместо интелигенције и образовања, пажња је усмерена на славу, моћ, новац, атрактиван изглед, јер шта може један Иво Андрић наспрам просечног учесника ријалити-програма. Иво Адрић је својим радом, учењем и залагањем постао то што је постао, а просечан учесник ријалити-програма то постане за неколико месеци. Нажалост, дошли смо у ситуацију да ћемо данас радије изабрати ријалити-програм или неког будибог каквог политичара од Иве Андрића. Омладина није расположена за тежак рад, за откриће ради самих открића, за самопожтрвованост.

Успехом се сматра лагодан и раскошан живот до кога се долази лако, готово преко ноћи, без учења, труда и рада. Ниједна држава која озбиљно мисли да напредује и да се развија не може то чинити, а да не припрема своју омладину за будуће послове које их очекују. Уместо разних ријалити-програма и талент-шоу програма који нуде популарност и славу преко ноћи, младима треба понудити знање, знање и само знање. Све више сам присталица да је уместо рада, рада и само рада, потребно знање, знање и само знање, јер да бисте радили и имали резултате потребно је да има знања и искуства за то што се обавља, а рад без знања је веома штетан и контрапродуктиван.

Највећи проблем данас представља непостојање алтернативе. Већ деценијама уназад ниједна особа из света науке, уметности и културе није поменута као идол младима… А постојале су… И данас постоје − људи који својим радом, интелигенцијом и трудом постижу изванредне резултате и својим делом задужују Србију. Само, на нашу велику жалост, о њима се не пише, о њима се не прича у новинама и на порталима. Зато је задатак свих нас да о њима проговоримо, да покажемо младима да се и данас могу створити неки нови угледни писци, историчари, правници, научници, да ти људи и данас постоје и да ће увек постојати. Причом, сећањем на људе који су истински били великани, трудом да се знање поново врати као мерило свега, успећемо да изградимо нове узоре генерацијама које долазе. А те генерације ће, надам се, створити неко ново време. Време које ће бити другачије и боље од овог данас.
Зато ће Градски одбор Српске лиге у Нишу у наредном периоду организовати низ предавања и трибина како би дао на значају овом важном питању, и поручио људима и омладини да се морају пробудити и укључити у друштвене процесе и креирању новог бољег времена.

Стефан Бојичић секретар Градског одбора Српске Лиге