СРПСКА ЛИГА УПУЋУЈЕ ЗАХТЕВ ЗА ДОБИЈАЊЕ ДОЗВОЛЕ ЗА ПОСТАВКУ СПОМЕНИКА ДРАГУТИНА ДИМИТРИЈЕВИЋА АПИСА КАО ПОКЛОНА ГРАДУ БЕОГРАДУ ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ОД ЊЕГОВОГ СТРАДАЊА

Поводом стогодишњице од стрељања, српског хероја, патриоте и рођеног београђанина Драгутина Димитријевића Аписа који је био жртва једног политичког система, Српска лига вам се обраћа са молбом, да нам одобрите дозволу за постављање његовог споменика на територији града Београда, односно на некој од адекватних локација у центру града, као што су зелена површна између Дома војске и Народног позоришта или на тромеђи Душанове, Скадарске и Цетињске улице (Апис је рођен у Цетињској улици у Београду) или на локацији коју ви сами предложите у центру Града Београда.

Образложење:

Драгутин Димитријевић „Апис“ (Београд, 5. август 1876 – Солун, 26. јун 1917) био је генералштабни пуковник војске Краљевине Србије који је пред почетак Првог светског рата пада у немилост регента Александра Карађорђевића због отпора који је са официрима пружио министру унутрашњих послова Стојану Протићу, због уредбе којом је цивилна власт добила предност над војном у тек освојеној Македонији. Током 1916. године Александров двор и радикалска влада спрема обрачун са Аписовом групом, не желећи да чекају њихов повратак у Србију јер су знали да у отаџбини Апис има подршку народа и опозиционих странака. Регент Александар је изјавио својим политичарима да је покушан атентат на њега у предграђу Солуна, за шта је лажно директно окривљена Аписова група и одлучено је да се цела група, на челу са Димитријевићем, ухапси и изведе пред војни суд због велеиздаје. На основу пресуде војног суда током Солунског процеса осуђен је на смрт и стрељан 26. јуна 1917. године у Солуну.

Пред стрељање Апис је рекао: „Нека Србија буде срећна и нека се испуни наш свети завет уједињења целог српства, па ћу и ја после своје смрти бити срећан и блажен„. Према мишљењу Арчибалда Рајса, Апис је био велики патриота: „Био је невин, али су га се српски политичари бојали. Био је неко ко је могао да контролише афере у Србији после рата. Зато су лидери српске владе решили да га елиминишу…“

Непосредно по завршетку Првог светског рата, 1919. године, професор Слободан Јовановић изнео је сумњу у легалност процеса. Објаснио је да се смртна казна ни у ком случају није могла темељити на закону, те да се радило о судском убиству. Сам суд је констатовао да је учешће пуковника Аписа у неуспелом атентату на регента Александра „вероватно“. Панта Драшкић, ордонанс краља Александра који је у том тренутку био са краљем потврдио је да покушаја атентата није било.

За помиловање осуђених код регента су интервенисали принц Ђорђе, Југословенски одбор, руска Привремена влада и Британци а у знак протеста оставке су поднели министри Драшковић, Давидовић и Маринковић.

На иницијативу Александра Ранковића 1953. године, покренуто је обнављање процеса у Београду, преиспитани су сви поднети докази и преостали живи сведоци и донета је одлука о рехабилитацији Аписа и целе групе која је са њим осуђена. Апис је аболиран 2012. године од стране српског судства.

На основу свега наведеног молим Вас да прихватите наш поклон Граду Београду и дозволите нам поставку споменика Драгутину Димитријевићу Апису до краја 2017. година и да достојанствено обележимо 100 година од његовог страдања. И да у 21 веку сложно пројектујемо Србију по мери наших предака и интересима наших потомака.

С поштовањем!

Александар ЂУРЂЕВ,
председник Српске лиге