​Олуја

Све су српске приче трагичне. Сва времена Олујна. Нема народа који је тако дуго патио после сваког пораза, нити народа који је морао да пропати сваку своју победу. Иза сваке победе су нам остајали гробови, иза сваког пораза дебела издаја. Први рат смо добили а изгубили становништво. У добијеном Другом светском рату смо изгубили државу и душу… Од пораза смо правили трагичне епове из којих нисмо научили ништа, а сопствене победе смо поклонили другима.

Једину ствар коју смо брже заборављали од зла које су нам чинили је добро којим су нас ретки задуживали.

„Олуја“ је само коцкица у мозаику целокупног српског трагичног наслеђа. На гуслама смо опевали све своје муке, а ни једну радост. Србија је једина земља на свету у којој постоји изрека „Не смеј се пуно, плакаћеш!“. Прославили смо све који су нас сахранили и сахранили све који су нас прославили.

Многи су и свакакви наши греси, али не према другима већ према нама самима. Највеће смо зло починили себи, најмање другима. Свима смо направили државу, а сопствену државу смо уништили.

Ипак… поносан сам да припадам народу чији дедови нису гинули на туђој земљи и под туђом заставом, народу који не слави туђа страдања и народу који своју децу не рађа на гробовима својих жртава.

И сада, и после свега, и упракос свему, остаје Нада, Нада у боља времена, Нада у неку бољу Србију, Нада да ћемо и сами бити бољи и мудрији, Нада да себи нећемо дозволити нове јаме и нова стратишта… Нада у наше синове и унуке.

Никола М. Росић